Hodanje po vodi

Jedne zgode došao kod Gotame Bude - koji je za razliku od ostalih osnivača velikih religija imao smisla za humor - neki ambiciozni isposnik i pohvalio se da je nakon deset godina stroge askeze i vežbanja uspeo da ovlada veštinom hodanja po vodi i da je, da bi mu to saopštio, upravo prešao reku pešice.

Buda mu je na to šeretski odgovorio da je uzalud traćio vreme i da mu je za taj posao bilo mnogo probitačnije da pozove skeledžiju. Osim duhovitosti, u ovoj anegdoti ima i duhovnosti. Buda je zapravo asketu (a i sve nas) kroz šalu poučio da kad treba da obavimo neki ovozemaljski posao, ne treba da posežemo za čudima i natprirodnim moćima.

Ovog budističkog apokrifa sam se setio pročitavši u novinčinama da su tokom vladinog boravka u Nišu popečitelji serbski, po Vučićevom naređenju saterani na konak u kasarnu, jedan po jedan - kako se to u JNA žargonu govorilo - "išli preko žice" i pronalazili smeštaj u hotelima. Ili već negde. Oco se, začudo, nije previše ostrvio na dezertere. Proglasio ih je razmaženima i tu je stavio tačku.

Takođe sam se setio da ni u vreme Prvog svetskog rata - kada je ondašnja Vlada Srbije silom prilika izmeštena upravo u Niš - popečitelji nisu konačili po kasarnama nego u civilnim objektima, a Vučić me je - i to ne prvi put - podsetio na onog ambicioznog asketu koji je spičkao deset godina da bi obavio posao koji mu je skeledžija mogao obaviti za bakrenjaki i za deset minuta.

No, dobro? Kako je poseta završila? Kakvi su rezultati. Tja, ne znam šta da vam kažem. I ovakvi i onakvi. Neke zaparložene banje će biti renovirane, neka radna mesta su obećana, saslušane su žalbe izvesnog broja građana - za svaku je pohvalu Vučićeva briga za narod - mada mi je nejasno kako misli da zavede rad, red i mir u Srbiji, pre nego što rad, red i mir zavede u beogradskim fudbalskim klubovima koji više uopšte i ne kriju da su puka marioneta u rukama klasičnih i političkih kriminalaca. Jeste da mu je niški timetable bio tesan, ali držim da je morao policajnom popečitelju naložiti da istraži ko je naredio da fudbaleri Partizana na teren istrče u dresovima na kojima je bio lik nedavno likvidiranog Saleta Mutavog i kako je bilo moguće da rečeni Sale Mutavi, inače pronosirani kriminalac, pravosnažno osuđen na pet i kusur metara robije godinama odlaže odlazak u mardelj.

Umesto da postupi tako, Oco je izjavio da njega dresovi "ne interesuju" i da su ilustracije na njima stvar "slobodnog izbora", ali da neće "nikome sa strane dozvoliti da ubija po Srbiji". Da li to znači da Oco zna ko je i odakle je svat koji je ubio Mutavog. Da li to, nadalje, znači da domaći likvidatori imaju pravo da ubijaju. Ko će ga znati, ali znam da bi da je država, umesto što je vežbala hodanje po vodi - radila svoj posao, Sale Mutavi bio u zatvoru. Ali živ.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: