I jare i bubrezi

Danas započinjemo jesenji kurs seljačke političke filozofije. Tokom prethodnih predavanja apsolvirali smo da je jedan od ključnih problema rečene filozofije iznalaženja načina kako na pijaci prodati jare, meso nekako odneti kući, a kožu utrapiti otkupnoj stanici, pa posle dobar posao obilno zaliti u nekoj mehani.

Sjajan primer kako to izgleda u teoriji (o praksi ćemo docnije) pre neku godinu nam je podastro Veselni Đuretić u tekstu objavljenom u Politici za prve Smajlovićkine vladavine u kojem je - bar tako je on mislio, a nije jedini koji tako misli - jednom za sva vremena rešio taj problem. 

Ovako je otprilike govorio Đuretić: Kad su već navalili, hajde da uđemo u tu Evropsku uniju (daleko joj lepa kuća) pa da Uniju izvaćarimo za grdne pare - koje nam ionako duguje za štetu od bombardovanja - pa kad Uniju izmuzemo i stanemo na zelenu granu, onda lepo da je napustimo i da živimo dugo i srećno, svoji na svome. I pročaja.

Nije nikakav problem što Đuretić tako misli (i piše) - čovek je privatna ličnost, ne može mu se sporiti to pravo - problem je što tako (ili slično tome) većinski misle i naši vajni državnici, ne samo ovi koji su trenutno na vlasti, setimo se da je i za demokratskog vakta JexS zasenjivao lokalnu prostotu krilaticom - I Kosovo i EU. 

Ništa bolja od te politike nije ni aktuelna - i Rusija i EU i Istok i Zapad i Nemačka i Kina - u kojoj upućeni bez po muke prepoznaju oprobanu strategiju propasti: dobar dan čaršijo na sve četir strane, a to pogotovo nije dobro sada, kada se međunarodno situacija usložnjava i kada i Zapad i Istok pojačavaju pritisak zahtevajući od drugorazrednih i trećerazrednih država da se nedvosmisleno svrstaju na jednu ili drugu stranu.

E sad, Vučić nije naivan kao Đuretić, ali je - kao i Đuretić - pomislio da je problem rešio tako što će predsednik Srbije biti izraziti rusofil, Nikolić, a što će on, Vučić, po evropskim prestonicama ispuštati hiperevropske zvuke, začinjene floskulama o neizbežnosti slovenskoj ljubavi koja, ipak, "ne ugrožava evropski put Srbije".

Nije ta politika impresionirala, a još manje zavarala, ni EU ni Rusiju - znaju oni nas, jebo ti nas - ali taj je krčag nekako išao po vodu dok nije naprsnuo (a možda i pukao) onomad kada je Srbija poslala humanitarnu pomoć - neveliki tovar ćebadi, brašna, zejtina i soli - u Siriju, što joj niko nije zamerio, ali su joj mnogi na Zapadu zamerili što je pomoć u Siriju poslala ruskim avionima, čime se - indirektno, ali otvoreno - umešala u ruska sirijska zamešateljstva. Neće to bezbeli proći bez neke bolne dubare sa Zapada i nastaviće da ne prolazi, sve dok jednog dana u dalekoj budućnosti, našim državnicima ne dođe iz dupeta u glavu da se takođe omiljenom srpskom trgovinom - prodajom muda umesto bubrega - još niko nije obogatio, a da su mnogi spali na prosjački štap.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: