Zla kob ekstremnog centra

JEDINI KONTINUITET DEMOKRATSKE STRANKE JE KONTINUITET CENTRUMAŠKOG IDEOLOŠKOG ŠEVRDANJA; ČINILI SU TO I ĐINĐIĆ I TADIĆ, I ONI PRE I POSLE NJIH 

Bilo je lepo subotnje veče, lagani smiraj dana perfektnog za banana-ribe, sve idealno za finale u pozorištu. Stojim pred ulazom u Srpsko narodno pozorište i solidarno pućkam s pušačima, neki je minut do osam, kad eto ti Bojana Pajtića sa suprugom: pozdravimo se i upitamo, a ja ne odolim da ga kao ne prekorim što je tu, a ne negde sa svojim saradnicima, u gorljivom iščekivanju rezultata unutarstranačkih izbora za predsednika Demokratske stranke. Pajtić mi bar napola ozbiljno odvrati da neće, zaboga, valjda zbog toga da propusti Koštanu, a ja pomislim da je možda to razlog zbog kojeg bih verovatno glasao za njega da sam član DS: čovek koji neće da propusti pozorišnu predstavu zbog praćenja rezultata tamo nekih stranačkih izbora na kojima je protagonista visoko se kotira na mojoj lestvici vrednosti. Pomislim, međutim, još nešto: koliko je taj moj poredak vrednosti uopšte bitan, to jest u koliko je debeloj manjini?

Odgovor je, na neki način, stigao te noći. Pajtića je na glasanju prestigao čak i moj dragi poznanik Lutovac Zoran, čovek za koga će se još čuti u politici. O Draganu Šutanovcu da i ne govorimo; njega smo, doduše, u pozorištu možda ređe viđali, ali se zato još pamti njegova tviter-recenzija čuvenog tužnog beogradskog pokušaja koncerta Ejmi Vajnhaus. Nadam se da će to ostati vrhunac njegovog vanpolitičkog opusa.

Okej, toliko o kulturi & umetnosti. Bojan Pajtić je, ne bez ponosa, lansirao neposredne izbore na kojima glasaju svi članovi stranke – a to su, gle, svi koji plate članarinu – kao "najdemokratskije izjašnjavanje o budućnosti stranke", i baš su mu oni došli glave kao predsedniku. Pri nekom drugačijem glasanju, ko zna kako bi bilo. E sad, šta nam to govori, ne toliko o "žutima", sadašnjim i bivšim, koliko o ovom društvu generalno, pre svega o onom njegovom delu koji za sebe drži da zastupa građansko-demokratske vrednosti u najširem smislu reči?

Problem "najdemokratskijih izbora", unutar stranaka i izvan njih, globalno je pitanje, nismo mi tu izmislili toplu vodu, niti smo najgori od sve dece. Evo nekoliko mogućih paradigmi razrešenja (ili dodatnog zapetljanja) nedoumica koje on otvara. Nakon omanje, ali upečatljive serije poraza, britanska Laburistička partija (Labour) našla se u krizi, koja je od dežurnih mudroslova proglašena ideološko-identitetskom, a jedan nezanemarljiv deo levo orijentisanih lidera javnog mnenja snažno je propovedao da je pad laburista počeo "izneveravanjem levice" koje da je doneo "blerizam" tj. "ideologija Trećeg puta" (dakle – ono isto što je uopšte vratilo laburiste na vlast nakon dugih i posnih godina tavorenja u opskurnosti) kao kakana aproprijacija zlog neoliberalizma. Ipak, čak je i prilično umereni Miliband "izgoreo" na opštim izborima i, mada je bilo jasnih razumnih glasova da je loše prošao baš zato što je stranku odveo malo isuviše levo za ukus većine britanskih birača, dogodilo se nešto naizgled paradoksalno. Za novog lidera laburista izabran je Džeremi Korbin, vrlo izraziti levičar pomalo starog kova, jedan od onih koje su – ne bez razloga – konzervativni cinici u vreme Hladnog rata opisivali kao neku vrstu "korisnih idiota" sovjetske satrapije. Tako je stranka otišla još mnogo jače ulevo, na užas većine pripadnika stranačkog establišmenta, koji podrobno poznaju političke prilike u zemlji. Kako je uopšte došlo do tog suicidalnog trijumfa "dobronamernog" diletantizma? Lepo: Korbin je premijerno biran, i izabran, na neposrednim unutrašnjim izborima na kojima su glasali svi članovi laburista, a član s pravom glasa ste mogli postati i ako se – sad tek sasvim malo karikiram – učlanite u LP pet minuta pred izbore, što su mnogi i učinili.

Zašto je jedan iskusan, ali anoniman, neopisivo bezbojan, dosadan i krut aparatčik, borniran i zamrznut u sumornim vremenima opskurnog hladnoratovskog marksizma, dobio izbore u jednoj velikoj i ozbiljnoj stranci? Pa, upravo zato što je to negde u naravi ovakvog populističkog, anti- meritokratskog glasanja. Ako stranka ima jasan levi predznak, daj masi da neposredno bira, i ona će izabrati onoga ko joj se čini "najlevljim" u ponudi. Bez obzira na sve druge okolnosti koje takvom izboru možda ne idu u prilog. Masi će se taj izbor jako dopasti ne zbog konkretnog kandidata nego zato što ona zapravo voli da se dopada samoj sebi, da čestita sebi na "ideološkoj čistoti", a potpuno joj je svejedno – to jest, ne ide joj u glavu – da tako svoju stranku udaljava od vlasti, jer ističe kandidata izrazito neelektabilnog sa stanovišta ukupnog biračkog tela.

Razume se, ako imamo stranku eksplicitno desnog profila, onda će njena siva masa izabrati – najdesnijeg u ponudi. Iz razloga psihološki identičnih prethodno navedenim, te s jednakim ishodom na "pravim" izborima. Pogledajte HDZ: bio se uvalio u teške probleme s nesposobnim i ekstremnim Karamarkom, i preplašio dobar deo ne-desničarskog biračkog tela. Na kraju je urušio sopstvenu vladu i krenuo na prevremene izbore kao na klanicu. Ipak, HDZ je ostao na vlasti, štaviše, utvrdio je svoje pozicije. Zašto? Zato što je na njegovo čelo došao/doveden Andrej Plenković, koji deluje kao suprotnost Karamarku, svakako u sredstvima i stilu, a možda bar donekle i u ideologiji. E sad, to je bilo moguće samo tako što je Plenković pomalo misteriozno "inaugurisan" za predsednika (takoreći, stečajnog upravnika!) HDZ – biće da su tu radile i jake međunarodne veze u evropskoj demohrišćanskoj porodici – a HDZ masa to nevoljko prihvatila, tek poradi pragmatičnog opstanka na vlasti. A bogme i zato što je ionako niko ništa nije pitao. Inače, da je "prosečnom članu HDZ" dato da se neposredno izjašnjava i bira, budite sigurni da bi HDZ-om i sada veselo upravljali Karamarko, Hasanbegović i društvo: kakav svileni Plenković, kakvi bakrači! E da, samo što bi se onda novi hrvatski premijer zvao Zoran Milanović...

Dobro, ali laburisti tj. HDZ imaju vrlo jasan levi odn. desni predznak, upisan u svoj identitetski genom. Demokratska stanka je, pak, stranka građanskog centra, šta god to značilo – a značenja se donekle transformišu kako se menja kontekst u kojem deluje. Ako ide previše udesno, jednoznačno ka nacionalizmu i konzervativizmu, upada u ozbiljnu svađu s potencijalnim biračima, jer – čemu onda postoji jedan DSS? Ako isuviše koketira s eksplicitnim levičarenjem, ni to ne valja; između ostalog zato nikada nije stvarno zaživela u korenu promašena ideja da se DS profiliše kao "socijaldemokratska" opcija. Taj kalem se tu ne prima, nije mu prirodno okruženje i mikroklima. Pa, šta je onda DS u svojoj srži – stranka "ekstremnog centra"?! Možda to i nije tako rđava definicija, iako zvuči sarkastično. Negde na tom je centru doživela najveći uspon, mada isto tako i pad, ali treba notirati da DS nije pao iz "ideoloških", nego mnogo prozaičnijih razloga, pa otuda ni oni koji bi da ga leče "ideološkom" medicinom ne zvuče baš uverljivo.

I, šta smo onda na kraju imali? Gledano iznutra, DS se samoizjeo, ostao je još samo goli stranački aparat (kako je tačno primetio Filip Švarm), koji je glasao za Šutanovca kao čoveka iz srca aparata, kao nekoga ko govori baš taj jezik – a da li govori još neki jezik, ostaje da se vidi; neka nas prijatno iznenadi, pošto neprijatno ne može. Neke je "spolja" taj i takav izbor konsternirao, i ja to razumem, ali bih preporučio izvestan oprez glede zaključaka. Hoću da kažem: sam nikada, ni u ludilu, ne bih glasao za Šutanovca, i nije mnogo u krivu Bojan Pajtić kad kaže da ovakav izbor predstavlja neku vrstu antipatičnog diskontinuiteta s visoko profilisanim intelektualcima kao predsednicima DS (mada, opet: posle jednog Đilasa, zašto bilo ko ne bi mogao da bude predsednik DS?). Ali, gledano iz logike aparata, možda se vidi nešto što mi spolja ne možemo da vidimo... Pošto mi spolja gledamo "ideološki" (onako kako u levlje ili desnije profilisanim strankama gledaju sami članovi), što je takođe OK, pod uslovom da se držimo stvarnosti, a ne pukih tlapnji, fantazama i nesolidnih konstrukcija.

Jedna od takvih pojavljuje se i ovih dana, što me nimalo ne iznenađuje, mada me iznenađuje ko joj je autor. Stevan Filipović je na Peščaniku objavio tekst o DS-u dan pred izbore, i "oproštajni" apendiks dan nakon njih. Ima tu sjajnih uvida, ali su malo ugušeni viškom dociranja s pomalo neprimerene pozicije naknadnog konstruisanja jedne nikada dogođene stvarnosti, u odnosu na koju (tlapnju, dakle) se samerava današnjica i sutrašnjica. Stevan je pametan i dobronameran čovek, prekaljen pod paljbom političkih gluposti i štetočinstava; zajedno smo, recimo, izdurali kanonadu "belolistićarskih" nesuvislosti koje su dugoročno kontaminirale i delom obesmislile javni prostor. U novoj "raščlambi" DS, Filipović, megjutoa, iznenađujuće olako, površno i nekritički usvaja jedan novokomponovani stereotip lansiran pre 10-12 godina u delu "druge Srbije", kako je tobože postojao nekakav "ideološki čisti i ispravni" Đinđićev DS, koji je onda zli Boris Tadić pokvario i uprljao. Pa se sada radi samo o tome da se treba "vratiti Đinđiću" (kao što bi laburisti da se "vraćaju socijalizmu", a hadezeovci Tuđmanu) i sve će biti u redu. Takav Đinđić i takav DS, međutim, nikada nisu postojali: to je naknadni konstrukt ljudi koji su iz nekih svojih pobuda i potreba Đinđića posmrtno učlanili u Građanski savez, plus u ugledni Helsinški beogradski krug za humanitarno pravo, antiratnu akciju, evroatlantske integracije i političku izuzetnost. U stvarnosti, jedini kontinuitet DS-a je kontinuitet centrumaškog ideološkog ševrdanja, za koje se nekada moglo imati razumevanja, a nekada baš i ne. Činili su to relativno podjednako i Đinđić i Tadić i oni pre i posle njih; to je valjda fatum stranke ekstremnog centra. Naravno, ako selektujemo poteze i izjave jednog i drugog, svašta bismo mogli "dokazati", ali tom istom metodologijom bismo mogli reći, na primer, i da je "Đinđić uveo veronauku a Tadić izručio Karadžića i Mladića". Ne bismo baš ništa slagali, a opet, snažno osećamo da u takvoj istini nešto bitno nedostaje, jelda?

Kako god bilo, Bojan Pajtić će sada, kad više nije ni pokrajinski premijer ni lider DS, imati više vremena za opušteno pohođenje pozorišta. Samo što će, gle, u pozorištu biti sve manje toga da se vidi (e, u očin, nikad spojiti dva dobra!). Kad shvatite da između ove dve stvari postoji uzročno-posledična veza (mada je, slažem se, u idealnom svetu ne bi smelo biti), možda ste savladali prvu lekciju o dubinskim društvenim procesima u Srbiji.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: