Kultura srbovanja ili: odbranimo manjinska prava većine

Ako želiš da saznaš nešto o političkom, ideološkom, svetonazornom profilu nekih novina – pogledaj njihovu kulturnu rubriku: tamo piše sve što treba da znaš. Ako neke novine, pak, nemaju kulturnu rubriku – danas je takvo nešto više nego moguće – i to je takođe jedna vrsta političke poruke. Poruka glasi: „ne živimo od vaše pismenosti, pa je i ne negujemo, nego od vaše nepismenosti, pa ćemo učiniti sve da je unapredimo.“

Isto je tako i s političkim vlastima: pogledaj njihovu kulturnu politiku, i saznaćeš sve o njima što je zaista važno. „Kulturna rubrika“ jedne vlade njeno je političko, moralno, civilizacijsko ogledalo. Ostalo je pena dana, kolekcija lako zamenjivih dnevnih floskula.

Nova pokrajinska vlast u Vojvodini donosi i novu kulturpolitik, i jasno obznanjuje radikalan diskontinuitet s dosadašnjom. Ne manifestuje se to tek promptnim smenama na čelu praktično svih kulturnih institucija koje su pod nadležnošću Pokrajine, što bi neki površni posmatrač olako otpisao kao rutinsku „smenu kadrova“ u duhu naše poslovične partokratije, tj. čuvenog „sjaši Kurta da uzjaši Murta“, i što po sebi jeste zazorno ali ne baš i opasno, više je nekako tugaljivo. Ovo čemu prisustvujemo je, kažem, sasvim druga i mnogo dalekosežnija stvar – barem u pokušaju, je li – i moglo bi se nazvati promena paradigme.

Dobro, kakva promena i u kom pravcu? Ne treba da o tome nagađamo i improvizujemo pa da nas neko optuži da nešto insinuiramo, nego treba najnadležnijeg čoveka samo pustiti da priča, i sve će nam se samo kazati. Tako je Miroslav Štatkić, novi pokrajinski sekretar za kulturu, u opširnom intervjuu Dnevniku lepo objasnio šta nam to, na kulturno-identitetskom planu, donosi nova vlast u Vojvodini.

Kaže tako Štatkić da je njegov sekretarijat nameran da unapredi sve moguće standarde za podršku izdavačkoj i ostalim strateškim delatnostima u kulturi, i to po „jasnim i isključivo umetničkim kriterijumima, mnogo višim od onih koji su važili do sada“. Evo sam se sav prijatno naježio pred Renesansom koja nas čeka, tri puta „ura!“ za Sekretara i Sekretarijat i blažene one koji su ga zasekretarisali! Visoki kriterijumi, kreativni elitizam, vau! Zar nije baš to ono što nam treba? Međutim, nastavak Štatkićevog kazivanja glasi ovako: „I u jednom, rekao bih, potpuno novom okviru, sa jednim novim usmerenjenm, a to je svojevrsna reafirmacija srpskog kulturnog identiteta u Vojvodini. Jer, zar nije baš ovaj deo našeg nacionalnog korpusa, naročito u 19. veku, ali i docnije, bio temelj gotovo celokupnog srpskog kulturnog, pa i nacionalnog identiteta? I zar nije, decenijama, u našoj Pokrajini najviše zanemarivan upravo kulturni identitet većinskog, srpskog naroda? Jeste i to je jedno neprirodno stanje (zar nije i nedostatak zareza iza „jeste“ takođe jezički neprirodno stanje, ali zašto bi srBske patriote morale još i da znaju srpski jezik, zar nije dovoljno da ga naprosto vole? – op. T.P.), to je svojevrstan, veštački napravljen paradoks, koji prosto ne može da traje.“

Ako pođemo od pomalo, doduše, klimave pretpostavke da Štatkić ima punu kontrolu nad smislom i implikacijama nizova reči koje izgovara, moramo da se zapitamo šta one zapravo znače, to jest, koje su im društvene konsekvence. Pitanja koja se otvaraju ima poprilično, a najvažnija među njima su, recimo, ova: Šta je to „kultura većinskog naroda“ (ili bilo kojeg naroda), kako se ona definiše, gde, kako i ko povlači granicu između te i neke druge kulture; ko, potom, može da privileguje ili diskriminiše „kulturu naroda“, kojeg god bilo, i kako se to manifestuje, da ne kažem dokazuje? Konkretnije: šta je u Vojvodini „kultura većinskog naroda“ (ergo, srpskog)? Da li „narod“ piše romane, komponuje simfonije, igra u pozorištu? Dakle, da li je to roman Slobodana Tišme, zbirka pesama Vojislava Despotova, izložba Tadije Janičića, film Brankice Drašković ili Želimira Žilnika, Urbanova Koštana u Subotici i Mladenovićeva u Novom Sadu, album Obojenog programa? Nema sumnje da ta dela nastaju na srpskom jeziku, bez obzira jesu li njihovi autori „uknjiženi“ kao pripadnici „većinskog naroda“ (a nešto mi govori da mahom jesu). I sad, ako je sve to sastavni deo srpske kulture, pardon, „kulture većinskog naroda“, a ne vidim kako bi se to moglo osporiti, bilo bi lepo čuti kako je to ta kultura bila zanemarena, diskriminisana, obespravljena? Uostalom, u ime koga ili čega drugog? Zar zbog ono malo „manjinske“ produkcije, uglavnom svedene na otužni folklor i poneku ubogu sveščicu? Teško. Nemoguće je da čak i mislilac Štatkićevog kova misli na to. Pa dobro, na šta onda misli, pod bar formalno tvrdom pretpostavkom da bi neko ko je ni manje ni više nego pokrajinski sekretar za kulturu morao ne samo umeti da misli nego i tačno razaznati i definisati na šta to konkretno misli dok misli, o čemu konkretno govori dok govori?

Od njega i srodnih, međutim, konsekventne definicije sopstvenog stanovišta nećete čuti, što zato jer nisu kadri, što zato jer više vole da ostanu nedorečene, bar polusvesni zazornosti konsekvenci sopstvene pozicije. Naime, fantazam „identitetske ugroženosti većine“ (npr. belaca u SAD, hrišćana po Evropi, Hrvata i katolika u Hrvatskoj, Srba u Srbiji/Vojvodini etc.) tipično je retoričko sredstvo tvrde, neretko upravo ekstremne desnice, omiljena figura ili trop populista koji cinično manipulišu strahovima, predrasudama i frustracijama pretpostavljene konformizovane većine (manje je bitno da li te predrasude i lično zaista dele ili se samo poigravaju njima kao sredstvom). To je bazično ista priča koju priča Tramp u Americi, Marin le Pen u Francuskoj, AfD u Nemačkoj, Putin u Rusiji, Erdogan u Turskoj, Orban u Mađarskoj, HDZ u Hrvatskoj itd: demagoški narativ o tome kako je „većina obespravljena u rođenoj zemlji“, pa sad „treba da povrati svoje dostojanstvo“. Stvarnost s tom pričom nema veze, ali ova vrsta politike ionako je bazirana na postčinjeničnoj osnovi, ona svesno manipuliše izvitoperenim samopoimanjem svetine – a to samopoimanje istovremeno i kreira i oportunistički jaše na tom talasu.

Sve to, opet, ne znači da Štatkić ne misli ni na šta, da priča da mu prođe vreme. Ne, ta priča i te kako ima supstancu, i to tvrdo ideološku. Kada se on žali na po sebi imaginarnu zanemarenost „većinske“ (srpske, dakle) kulture u Vojvodini upravo u periodima u kojima njome nisu vladali srpski nacionalisti (dakle, u socijalizmu u vreme tzv. autonomaša, a u sadašnjosti u vreme demokrata, ligaša etc.), on zapravo govori o, nazovimo je tako, srbujućoj kulturi, kao jedinom validnom sinonimu za srpsku kulturu. E, zato roman jednog ili drugog Tišme, film Žilnika ili pesma Despotova ili Kebre nisu „srpski“ jer ne srbuju. Nacionalizam svodi kulturni identitet na njegov najbanalniji mogući nivo, a kulturnu produkciju na nižerazredno „rodoljubačko“ smeće koje je još Sterija smestio u odgovarajući kontejner, estetski i etički bezvredno, ono koje je bliže i srodnije pompeznom varvarskom samoobožavanju nego bilo čemu drugom. I to je ono što je Vojvodina, bila toga svesna ili ne, izabrala onog trenutka kad je dopustila da joj štatkićevština, baš kao i devedesetih, bude civilizacijska mera. Dakako, kako je izabrala tako će joj i biti, a i svima nama s njom.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: