Mile baš navr'o

Demokratski poredak - napisao je jedan vispreni anglosaksonac, kome sam u staračkoj demenciji zaboravio ime - funkconiše dobro (iliti najmanje loše) tamo gde su ljudi (bar u većini) spremni da političku volju podvrgnu pravilima i proceduralnosti, ali da u sredinama - a balkanske su takve - u kojima politička pravila i proceduralnost dopadnu šaka samovoljnih pojedinaca, politička kola vrlo brzo krenu nizbrdo i stvar završi u sveopštem pičvajzu. 

Čitam u današnjem NIN-u intervju Mila Dodika s Oljom Bećković (pročitajte ga i vi, poučan je) i sve više stičem utisak da je Mile - pisao sam više puta ovde o tome - baš rešio da napravi jedan takav pičvajz, a kako stvari stoje, teško da mu neko može stati na put. Jedna škola srpskog političkog mišljenja smatra da Mile neprestanim provokacijama i marifetlucima nastoji da sačuva svoje bogatstvo, ja, međutim, nisam pristalica te škole, zato što su za tu svrhu pogodnija Kajmanska ostrva i ostale egzotične destinacije na koje - videli ste to sto puta u američkim filmovima - s laptopa očas posla prebacuju astronomske sume.

Ne kažem ja da Milu nije stalo do para - a kome nije - ali podozrevam da je stvarna (i potajna) Dodikova ambicija mnogo veća, nije on, naprosto, čovek koji bi se zadovoljio mestom na fresci, u nekoj slabo posećenoj crkvi. Jok more! Mile bi - bar mi se tako javlja - da bude Otac nacije, državotvorac, vožd svih Srba, neka vrsta laktaškog Kodže Miloša koji će na velika vrata ući u istoriju - i to ne samo istoriju Republike Srpske - nego u istoriju Velike Srbije, što su je projekat koji su davnih dana započeli mnogo jebeniji igrači od njega, a koji je - pred našim očima - završio u odlamanju velikog dela teritorije Srbije i njenom potonuću u beznađe.

Srbijanski političari su - bar većinski i bar deklarativno - relativno skorih dana iskoračili iz šturm und drang političke psihologije XIX veka, Mile, međutim obema nogama stoji u toj "lepoj epohi", u kojoj su se države uništavale i stvarale za stolom prekrivenim zelenom čojom, na "ooo-ruk" i na "ura". U tom poslu mu - opet iz svoje računice - svojski pomaže Matuška Rosija, ali znate šta, lako je Rusiji da stoji u kom joj god drago veku, ona je ionako vanvremena, a opet savremena, ona je - što reko Sioran - kosmogonija, a ne država. Mi smo - i Republika Srpska i Republika Srbija - dve slamke među vihorove, sirci tužni bez iđe ikoga (osim načalno) Rusije, nisam siguran da je baš pametno da u ovom eksplozivnom trenutku - i kakvom-takvom miru - bacamo šake soli u oči koje nas ionako popreko gledaju. Držim da bi bilo vrlo dobro da Oco Vučić Dodiku zavrne uši i da mu skrene pažnju na jedan deatlj iz novije svetske istorije - na otcepljenje Krima, koje se dogodilo tek kada je to odlučeno u Moskvi, a ne u Sevastopolju.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: