Moć lupetanja

Sećate li se onog, ovde vaktile pominjanog devetnaestovekovnog prote, radikalskog poslanika koji je u ondašnjoj skupštini (zašto li me podseća na današnju) blagoizjavio da "mi, Srbi, nismo gramzivi kao narod Izrailja i da nama pare naprosto ne trebaju".

Smeo bih se opkladiti da je protin pompezni bulazn izazvao salve ovacija u skupštini - "tako je, oče proto, šta će nam pare, dole pare" i pročaja - a isto tako bih se, mada nemam dokaza, smeo opkladiti da prota nije kuburio s parama.

Neko bi sad mogao reći - eh, Srbija je tada bila tek u povoju, nacionalni romantizam beše u velikoj modi, nisu samo naše prote lupetale i taj neko će u toj stvari biti u pravu, ali Srbija uopšte nije bila u povoju - naprotiv, već je počinjala da se raspada - kada je stotinak godina posle blagočestivog prote, velikog borca protiv narodnog srebroljublja, blaženopočivši Ćosić veleodvalio da je "siromaštvo naša komparativna prednost", što je takođe bilo propraćeno ovacijama, doduše nešto manjim nego onim koje su usledile posle izjave gorepomenutog da "mi možemo i ono što ne možemo".

Lupetanje je, da kažemo, neotuđivo ljudsko pravo - cinik bi rekao i obaveza - ali društva u kojima pompezna (pride i licemerna) lupetanja izazivaju masovno oduševljenje i vrše snažan uticaj na politiku ne bi trebalo da računaju na neki naročit prosperitet, a naše, srpsko društvo, iako se i dalje oduševljava lupetanjima, iz nekog razloga se još uvek nada prosperitetu i - naravno - džaba kreči jer je, hajde da upotrebim pomodnu reč - od nastanka formatizovano na siromaštvo.

S vremenom se, a u tom duhu, ovde razvila svojevrsna psihologija, politika pa i filozofija zaslađene bede, koja savršeno ide naruku lenjivim i kradljivim političkim pseudoelitama; setite se samo srceparatelnih reportaža (još se može naići na poneku) o đacima-pešacima koji - prkoseći ciči zimi i vukovima, a žedni znanja - prelaze i po dvadeset kilometara od kuće do škole i natrag. Te su reportaže (uz naravoučenije da od takvih đaka postaju najbolji ljudi) izazivale uzornu sućut cenjenog publikuma, mada ne pamtim da se iko iz publikuma zapitao - a da zašto, koji Crven Ban, država ne napravi puteve i organizuje prevoz đaka, kako se to inače radi u civilizovanom svetu?

Siromaštvo - mislim da smo već govorili o tome - nije usud nego stvar izbora i vara se svako onaj ko misli da Ćosić dibidus nije bio u pravu i da siromaštvo nema svojih, ako ne baš komparativnih prednosti, a ono čari, od kojih su gordo samosažaljenje i očekivanje neočekivane sile koje rešavaju sve, samo vrhovi ledenog brega, a kratko pamćenje njegovo dno. Na ove me reminiscencije navede (sve tiša) buka oko Savamale koja je bacila u zasenak činjenicu da je ne tako davno svaka varoš u Srbiji imala svoju Savamalu, a neke i više njih. Uzmimo primer Užica - koji pamtim - u kome je istorijsko jezgro srušeno da bi na njegovom mestu bio sagrađen hotel koji je moj drug Era Milivojević nazvao Hotel Crven Ban (upotrebio je eksplicitnu reč) na koji smo svi nataknuti.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: