Narod koji je pojeo državu

Nakon raspada SSSR-a izvan granica Ruske Federacije ostalo je preko dvadeset miliona etničkih Rusa, što Rusiju, državu sa velikim državotvornim i istorijskim iskustvom, urpkos tome što je raspolagala zastrašujućom vojnom silom, nije navelo da krene u ratni pohod

Kada sam pre dve, dve i po godine, na samom početku intervjua za “Novi magazin” – zbog kojeg je moj sagovornik optužen za izdaju srpstva i nacionalnih interesa, a ja za čitav niz grubih prekršaja demokratskog čaršijskog reda – upitao Aleksandra Vučića misli li on da se nacionalni interesi uvek i obavezno moraju poklapati sa državnim, premijer je kao iz puške – doduše pomalo preko srca – odgovorio da to ne mora uvek biti slučaj, što ga, naravno, nije sprečilo (niti sam to od njega očekivao) da poput plejade svojih prethodnika – bili oni voždovi, kneževi, kraljevi, predsednici ili premijeri – nastavi da vodi, nazovimo je, politiku “Srbi svi i svuda”.

Šta je tu loše zapitaće se neko. Zar sve države ovoga sveta – bar one koje drže do sebe i svojih naroda – ne vode brigu o svojim sunarodnicima u rasejanju? Ta je primedba sasvim na mestu. Sve države doista brinu o sunarodnicima izvan njihovih granica, ali samo do mere koja ne ugrožava interese matične države, što na prvi pogled izgleda sebično, ali je u suštini vrlo mudro i promišljeno jer ako jedna država – kao što je to učinila (i nastavlja da čini) Srbija – u pokušajima da pod svoje okrilje okupi – to jest da “okrilje” nasilno proširi – sve sunarodnike devastira i ljudske i materijalne resurse i pritom se u svetu pozicionira kao rogue state – onda se i država i narod nađu na ivici opstanka.

Rusija, recimo, u koju su netremice zagledane mnoge ovdašnje oči – i koja je u neku ruku srpski velikodržavni ideal – nije postupala tako. Nakon raspada SSSR-a izvan granica Ruske Federacije u novonastalim nezavisnim državama ostalo je preko dvadeset miliona etničkih Rusa, što Rusiju, državu sa velikim državotvornim i istorijskim iskustvom, urpkos tome što je raspolagala zastrašujućom vojnom silom, nije navelo da krene u ratni pohod – procenjeno je da bi to bilo kontraproduktivno – nego ju je motivisalo da prebrodi tranziciona iskušenja, da ponovo ojača, povrati međunarodni ugled (ili bar respekt) i postane garant bezbednosti svih Rusa (i, za razliku od Srbije, svih državljana Ruske Federacije) ma gde se oni nalazili.

Među Srbima se – još od davnina, ne samo od vremena nacionalnog romantizma – uvrežilo mišljenje da za Srbe nema života izvan Srbije – čak i u razdobljima i situacijama, a često je bivalo takvih, kada je život u dijaspori bio snošljiviji i ljudskiji nego u Srbiji i to je uverenje – ni malo se ne obazirući na sve zahuktalije promene u svetu – pretrajalo do današnjih dana, kada Srbija praktično više nije u stanju da pomogne ni svojim građanima, uključujući ogroman broj izbeglica iz bivših jugoslovenskih republika koje, silom prilika, umesto u proširenoj žive, tačnije životare, u suženoj i načisto osiromašenoj Srbiji.

Ogromna je moć istorijske inercije tako da je srbijanski paternalizam s vremenom prerastao u pravi tabu, održavajući Srbe u rasejanju u iluziji – obilno pothranjivanoj populističkom beogradskom propagandom, mnogo više usmerenoj ka Srbiji, nego ka dijaspori – da je njihovo “stranstvovanje” i “robovanje” privremena stvar i da će pre ili kasnije osvanuti dan u kome će se svi Srbi okupiti u jednoj državi, što je – da se vratimo na početak teksta – za naciiju legitiman interes i cilj, ali je za državu – nedovoljno snažnu da izdržava samu sebe – smrtonosna omča.

Postoji u ekonomiji termin negativna spirala – koji se može primeniti i na politiku sa kojom je, uostalom, ekonomija neraskidivo isprepletana – koji objašnjava da istrajavanje u pogrešnim odlukama i postupcima – bez obzira na pobude i motive – na kraju dovodi do situacije u kojoj se mogu donositi samo pogrešne odluke i povlačiti samo pogrešni potezi.

Može li se tome stati na put, može li se zaustaviti vrtoglavi sunovrat srpske negativne spirale? U principu – da! Štaviše vrlo lako, pa i bezbolno, pod uslovom da se stekne famozna “politčka volja”, jer se tu ne radi o uticaju fizičkih sila, ukletosti, sudbinskoj predodređenosti na “dobijanje u ratu i gubljenje u miru”, a ponajmanje o masonsko-vatikanskoj zaveri, tu se čak ne radi ni o promeni mentaliteta – i Vučić je naglo zaćutao na tu temu – rešenje je postizanje društvenog dogovora – koji u Srbiji nikada nije postignut, već je od njenog nastanka bivao oktroisan – a to je stvar koja se ne može uraditi unutar postojećg (ne onog papirnatog, nego nepisanog) sistema, u vrtoglavici spiralnog sunovrata, nego njegovim prekidom, a za tu svrhu je – umesto čestih izbora koji do u nedogled produžavaju agoniju – najpodesnije raspisivanje ustavotvorne skupštine na kojoj bi se – pod uslovom da ne završi kao kozačka – definisali položaj, granice, mogućnosti i perspektive, nazovimo je, Druge Republike Srbije koja bi, umesto na odavno mrtvim pseudomitološkim matricama, počela da funkcioniše na racionalnim osnovama.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: