Nekoliko naivnih pitanja

NE POSTOJI "SLUČAJ PETRIČIĆ", NEGO SLUČAJEVI PREDSEDNIKA JEDNE VLADE I UREDNIKA JEDNIH NOVINA; AKO TI LJUDI NE ČUVAJU SVOJE DOSTOJANSTVO, KAKO ĆE ČUVATI NAŠE

Evo kako je to bilo: kupim "Politiku" u nedelju, pogledam po navici karikaturu u dnu prve strane, pa pomislim: Hm, Petričić je malko podbacio, možda se zamorio, možda mu je dosta svega... A onda mi nešto bude čudno: čekaj malo, pa to ni crtački ne liči na Petričića! Da, zato što to i nije ni Petričić ni bilo šta što bi na takvom mestu moglo stajati. Otprilike, kao da uzmete da čitate Nuspojave pa vam bude nešto čudno, a onda shvatite da ih po novom piše, recimo, uvaženi kolega Aleksandar Apostolovski, da izvinete. Mislim, što ne ide, ne ide...

Dobro, svi valjda već znamo detalje "slučaja Petričić", ali, dakako, nikakav "slučaj Petričić" ne postoji. Dušan Petričić je nameran u našim životima i u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi i društvu, a slučajni su ovi s druge strane! Dušan Petričić, karikaturista, crtač, ilustrator i uopšte umetnik uz čije smo umotvorine i rukotvorine srećno odrastali više nije autor "Politike", čije je nedeljne naslovne strane – a i naše nedelje s njima – oplemenjivao sedam godina. Dobro, da se njegovi radovi nimalo ne dopadaju Gospodaru i njegovima, jasno je od početka. Da ih je štedeo – nije. I nije problem što mu se ne dopadaju: problem je što on i njegovi iskreno ne razumeju zašto bi postojalo nešto što se njima ne dopada, a naročito neko i nešto čemu se oni ne dopadaju.

Neću ovde da variram notorne ovejane suštine o cenzuri etc. Sve je to predobro poznato. Sada je, međutim, čitav taj trend podignut na novi nivo, hm, tačnije, spušten na novu, do sada neistraženu dubinu. Prvo, dakle, "Politika" bez najave i suvislog (ili nesuvislog) objašnjenja prekida saradnju s jednim od najuglednijih autora. Takve stvari se ne rade bez velike nužde, a iz konteksta je prejasno koje je naravi njesra u koje se upalo, i odakle duva ta ružna ruža vetrova. Ne, ne verujem da je, ono, Vučić nazvao nesrećnika koji se poduhvatio toga da počisti za Ljiljom Smajlović i rekao "od sutra ima da ga nema"; za tim nije bilo potrebe, te stvari se rešavaju u nešto ležernijem ritmu. Kako god, svi smo ovo očekivali, Petričić možda i ponajpre. Onda se, megjutoa, jave iz premijerskog Kabineta i kažu da oni ne stoje iza toga, naprotiv, da Petričić treba da nastavi da radi i tako dalje, i sve bi to bilo lepo i mikofo da tu nema i opaske kako, eto, treba svoj prostor da imaju i oni koji "ne prate promene", koji su antiprotivni vladi i čak "lično mrze" Vučića, koga drugog. Tu prestaje svako poređenje s ranije viđenim, u bilo kojem režimu i sistemu koji je harao ovim prostorima. Potom nesrećni vede glodur "Politike", imenom Rakić Žarko, rezignirano proguta nešto načelno negutljivo i kaže da će "Politika", eto, ipak nastaviti saradnju s Petričićem, iako je ovaj em "preskup" em, mangup neodgovorni, ne dostavlja karikature na vreme... Ajde?! A možda se i parkira gde ne treba?

Dobro, i šta sad imamo: hepiend? Možda bi i bio, kad bi Petričić bio osoba bez elementarnog ličnog i profesionalnog dostojanstva, samo što onda on ne bi bio – Dušan Petričić. On se, naravno, zahvaljuje na tako perverzno i ponižavajuće iznuđenoj saradnji, i kaže da mu to ne pada na pamet. Da se razumemo, i da je reagovao drugačije ne bi mu se imalo šta zameriti, a ovako, samo kapa dole.

Odmaknimo se, dakle, od Petričića, jer se ovde ponajmanje radi o njemu. Ovde su revolucionarni novitet ponašanje jednog predsednika vlade, i jednih sto i kusur godišnjih "nacionalnih novina". Pokušajte da zamislite neki pandan, neki presedan, nešto što liči na ovo; nećete uspeti. Ovoga nema nigde u dunjaluku.

Nemoguće je razjasniti fenomen ovih pasivno-agresivnih dramskih scena koje Vučić produkuje u svakoj zamislivoj prilici, neprispodobiv je ovaj razobručeni neukus sa bilo čime poznatim nauci o čoveku, neshvatljivo je kako neko ko želi da bude ozbiljno shvaćen može da se ponaša kao razmažno, nadureno dete trajno nezadovoljenog ega. Možete li da zamislite Angelu Merkel, tobožnji Vučićev državnički uzor, kako kmeči na nekog karikaturistu da je "lično mrzi" i da to uopšte nije lepo od njega, ali da je ona, eto, toliko velika i dobra da će mu ipak dozvoliti da postoji u javnom prostoru? Jeste li zamislili? Niste, jer je nezamislivo. Taj čovek prvo pravi sprdnju od sebe i funkcije na kojoj se nalazi, a onda i od svih nas, naposletku i od države koju je zajahao više svojim bizarno strukturiranim egom nego bilo čim drugim. Taj čovek, razmišljam nešto, ne ume da sačuva ni sopstveno dostojanstvo, niti ima ikoga da mu to kaže; kakve su onda šanse nas ostalih?

A onda i taj nesrećnik, urednik "Politike". Od kakvog materijala treba da budete sazdani pa da se prvo odreknete jednog od najuglednijih saradnika, iz razloga koji vrišteće očigledno nemaju nikakve veze sa profesijom, a da odmah potom progutate sopstvenu odluku, na javnu "sugestiju" izvesnog predsednika stanovite vlade? Ima li taj čovek prijatelje, kolege, porodicu, bridi li mu obraz, pogleda li se u ogledalo? Kako se uopšte živi s tim? I vredi li toga?

Možda su moja pitanja naivna, ali izvesne vrste naivnosti čovek se ne bi smeo odreći ni po koju cenu. U protivnom, moglo bi mu se dogoditi da postane nešto nalik na ta dva čoveka, koji su nam se prikazali u tako raskošno inferiornom, slabašnom, tugaljivom izdanju. Bože, siroti ljudi! Kako je to tužno: predsednik jedne vlade i glavni urednik najvećih novina, a zapravo ništa, bez odraza, bez traga, bez ičega. Petričić ih vešto crta, ali nije mu lako, ne može se nacrtati to zjapeće odsustvo supstance.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: