Šahinšaja 2

Nikola Šainović je u intervjuu Danasu - između ostalog - ustvrdio da se "ozbiljnost nacije pokazuje u ozbiljnom tretmanu istorije i da ozbiljne nacije čuvaju svoje spomenike, jer jedni govore o slavi, a drugi opominju na greške, treći ukazuju i na jedno i na drugo".

Rekoh juče da je Šaji svaka bila ka vladikina, ali danas imam izvesna zakeranja. To što je Šaja rekao vaistinu se odnosi na ozbiljne nacije - i u takvim nacijama tako se i radi - nevolja je što mi ne samo da nismo ozbiljna, nego smo - da parafraziram Đinđića - neozbiljna, nedovršena nacija, nacija bez orijentacije, nacionalnog stila i sa najmanje nekoliko međusobno oprečnih, često i zaraćenih istorija, sledstveno čemu, kada se jedna od srpskih istorija domogne vlasti, jedan od njenih prvih poteza bude apsolutno zatiranje svakog traga prethodne - ne vlasti - nego istorije. 

Podsetiću, recimo, cenjeni publikum, a i Šainovića, da brojne Titove spomenike - i mnoštvo spomen-obeležja NOB-a - nisu porušili prekonoć povampireni četnici, nego upravo Slobini socijalisti, dojučerašnji vatreni Titovi omladinci i komunisti. A zašto? Zbog pada konjunkture komunizma na svetskoj i porasta akcija nacionalizma na lokalnoj, balkanskoj berzi, eto zašto. Toliko o karakteru naših "ljudi posebnog kova". Svejedno, daleko sam od primisli da su jedne jesenje večeri Milošević i nekoliko starkelja iz SANU zaseli, zaključili da "ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo" i navrat-nanos skovali pakleni plan o ratu za ujedinjenje "svih srpskih zemalja".

Tinjalo je sve to decenijama, nikada se zapravo nije ni gasilo, a i začelo se - kao plod seljačke filozofije - zato da bi se bežalo što dalje od rada (svake vrste, osim društvenopolitičkog) i da bi se - u sumanutim pokušajima da se osvoji "Velika" - izbegao napor da se napravi solidna država Srbija unutar granica koje joj je odredio Gospod Bog.

E, zato sam se ja - i ne samo ja - usprotivio sve prpošnijoj ideji o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću - nipošto jedinom, a verovatno ne ni najvećem ideološkom krivcu za mrak devedesetih - zato što taj spomenik ne bi, kako Šaja kaže, "opominjao na greške" ili "ukazivao i na jedno i na drugo", nego bi bio otvoreni poziv da se istorijski period, čiji je Milošević simbol, ponovi i da - po ustaljenom običaju - izbriše i zatre i ono malo civilizacijskih i demokratskih tekovina koje smo osvojili nakon njegovog (i Šajinog) sunovrata sa vlasti.

Što se - ponavljanje mračne istorije - kažu mi ljudi do čijeg mišljenja držim, lako može dogoditi, jer - kažu isto ti ljudi - ako je jednom istom narodi kraljevina bila trula i nepravedna, a socijalistička Jugoslavija - stvorena da bi ukinula trulež i nepravdu - prekonoć postala "tamnica naroda" i "srbomrzačka tvorevina", onda taj narod ništa bolje i ne zaslužuje.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: