Šahinšaja 3

Poenta ovog nastavka mini-serijala o Šahinšaji jeste da ljudsko biće dibidus opijeno ideologijom (bilo kojom) ne vidi ono što mu se prikazuje pred očima, nego ono što mu ideologija, a ponekad, bogme, i interes, došaptavaju da vidi.

Ako se možda pitate kako to da Šahinšaja, spoljni Dačić, Mrka, Bidža i Bulidža - da ne nabrajam ostale visoke Miloševićeve funkcionere - osobe, dakle, (hm!) inteligentne, koje uopšte nisu ni zatucane ni omađijane, niti konzumiraju gljive ludare - čvrsto (i najiskrenije) veruju da je period Miloševićeve vladavine bio zlatno doba Srbije i junačke borbe protiv svetskog imperijalizma, a ne doba najvećeg sunovrata u ionako sunovratli srpskoj istoriji, prepričaću vam - po sećanju - jednu književnu dogodovštinu s kraja četrdesetih godina prošlog veka, koju sam lično imao priliku pročitati u nekom prašnjavom onovremenom časopisu - ili možda novinama - ne sećam se više, a nije ni od značaja za temu naše današnje kolumne. Elem, Jovan Popović, pesnik, revolucionar i učesnik NOB-a, beše u to doba potegao nekim - verovatno književnim, može biti i državnim poslom (jer se drugim u to doba nije moglo izaći iz zemlje) - pravac u Pariz, a po povratku u zemlju seo, zašiljio plajvaz i napisao opsežan članak o prilikama na trulom kapitalističkom Zapadu.

E sad, blagog pojma nemam kakve su u Parizu krajem četrdesetih bile prilike - još se ne bejah ni rodio, a u Pariz sam prvi put kročio četrdeset i kusur godina kasnije - sledstveno čemu ne znam - iz ličnog iskustva - ni kakve su prilike bile u SFRJ-otu, ali sam se docnijih godina naslušao priča koje su - kasno uveče, u pola glasa, štono se kaže - stariji pripovedali o prisilnim otkupima, nestašicama svega i svačega, o štofu na "tačkice", pravu na jedan par cipela godišnje (pod uslovom da nisi iz reakcionarne kuće), o bljutavom delikatesu zvanom geršla i pročim posleratnim čudima i pokorama JUS-a u nastajanju.

Ne mislim ja da je u Parizu tih godina bilo veselo i bogato kao danas, ali osim zadrtim partijcima - pa čak ni svima njima - svakome je u ondašnjem SFRJ-otu bilo jasno da je u Parizu, u Francuskoj uopšte, opšta situacija, bar sa osnovnim snabdevanjem, bila sto puta bolja nego u SFRJ-otu, što Jovana Popovića, laka mu zemlja, nije sprečilo da napiše horor tekst o masama izgladnelih, nezaposlenih radnika koji se vuku po pariskim bulevarima proseći za koru hleba, o rahitičnoj deci, sveopštoj prostituciji i mučenim crncima iz prekomorskih kolonija... Znate tu staru priču, da je ne ponavljam.

Slično Jovanu Popoviću, gorepomenuti su drugovi, na čelu sa Slobom, videli - ne ono što se zbivalo oko njih (i nas) - nego ono što su želeli da vide, a odano članstvo i simpatizeri su im verovali na reč, pa su i oni videli to isto, da bismo na kraju svi džumle videli svog Boga. Prekardaših sa karakterima, nastavak serijala u sutrašnjem broju.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: