Sajam nekad i sad

Doguzeljah, dakle, i ja na Sajam knjiga da bi se po ko zna koji put uverio da je žalopojka o krizi knjige - bajagi ugrožene vizuelnim medijima - najobičniji lažni mit, poput svojevremenog mita o "kraju romana" koji su, po svemu sudeći, sklepali romanopisci nesposobni da svoja sočinenija privedu kraju.

Ne samo da nema krize knjige, nego se pre može govoriti o hiperprodukciji kojoj famozna digitalizacija i kompjuterizacija samo idu naruku, jer je proces štampanja knjiga ubrzan do to mere da liči na drevni vic o socijalističkom vizionaru mehanizacije koji je snatrio o mašini u koju na jedan otvor ubaciš svinju, da bi na drugom kraju sa pokretne trake izlazile krmenadle, pršuta, kobasice.

Legnem tako sinoć, ugasim svetlo i pre utonuća u san odam se upoređivanju ovog sajma i onog od pre tridesetak godina. I evo čega sam se prisetio. Ondašnji veliki izdavači - Prosveta, Nolit, BIGZ - po današnjim merilima uopšte nisu bili veliki. Ne računajući prevođenu literaturu, svaki od tih uglednih izdavača je godišnje objavljivao - nemojte me držati za svaku brojku - po deset-petnaest romana i zbirki priča, petnaest do dvadeset zbirki pesama, po nekoliko knjiga eseja i ponešto iz ostalih žanrova.

I tada je bilo takozvane "treš" literature, ali se ona u ono vreme prodavala po trafikama, kao što sada na istim mestima prodaju vrhunske knjige, samo li se pročuju ili budu nagađene NIN-ovom nagradom. Nemam ništa protiv toga. Svako mesto je dobro za prodaju knjiga. Nekoliko bisera u mojoj biblioteci sam kupio od uličnih prodavaca.

Ima tu još razlika. Takozvano "drugo izdanje" neke knjige - treće, četvrto i peto da ne pominjem - u socijalističkoj Srbiji bilo je ravno biblijskom čudu, koje se, istina, događalo u gotovo pravilnim vremenskim razmacima, poput recimo, CA bluesa, Mike Oklopa, Knjige o Milutinu, Bulatovićevih LJudi sa četiri prsta, Šćepanovićevih Usta punih zemlje ili Pavićevog Hazarskog rečnika, koji je docnije i po svetu pravio ršum.

Tiraži knjiga su, međutim - bar u slučaju vodećih pisaca - bili veliki, a naročito su se povećali kada je BIGZ uveo zapadnu novotariju - ediciju jeftine džepne knjige - u kojoj su dela Kiša, Pekića, Bulatovića i drugih štampana (odjednom, ne izdanje po izdanje) u po deset-petnaest hiljada primeraka, na šta se u današnje vreme, na mnogo većem tržištu, ne odvažava ni Galimar.

Ondašnja politika se - za razliku od današnje - za divno čudo držala podalje od Sajma, jer se sve ono što politici nije bilo po volji rešavalo pre sajma, ako razumete šta hoću da kažem - mislim tu na nepoćudne knjige, a bogme i autore. Ustanovu nepoćudnih otvarača Sajma uveo je mnogo kasnije, Đole Vukadinović, kome je ove godine valjda srce na mestu jer je Sajam otvorio prvosrbijanac Ivan Negrišorac.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: