Srpska salata

Pročitah na "Peščanikovom" sajtu tekst Saše Ilića naslovljen "Kulturna hirurgija", a posvećen novoizašlom zborniku vrlo originalno nazvanom "Ka srpskom stanovištu" u kome su svoja smatranja cenjenom patriotskom publikumu podastrli Slobodani Antonić i Kljakić, Aleksa Buha, Miloš Ković, Zoran Avramović, Darko Tanasković i Milo Lompar, otac sintagme "srpsko stanovište".

Rečeni zbornik vaistinu nemam nameru čitati, za razliku od Lomparove knjige "Duh samoporicanja" koju sam iz intelektualne radoznalosti vaktile bio počeo da čitam, ali sam posle nekih pedesetak strana odustao smoren pretencioznim, pompeznim, a opet suvoparnim tekstom. O čemu se radilo na tih pedesetak strana? Šta da vam kažem? Opšte srpsko nacionalističko mesto do opšteg mesta, naricanje do naricanja, istrage poturica, otkrivanje tople vode i rupa na saksiji; ništa, dakle, što - doduše u mnogo manje dosadnoj formi - nećete naći u sočinenijima Dobrice Ćosića.

Lomparove se knjige bejah latio u nameri da dokučim šta bi "srpsko stanovište" moglo značiti i biti, ali sam se tokom čitanja pomenutih pedesetak strana vrlo brzo uverio da je to samo još jedna od na silu Boga sklepanih domoljubivih pojmova koji gordo zvuče, a ništa ne znače - lupnig poput Ćosićeve "razistorije" ili Ćirjakovićevog "autošovinizma". Nisam se, međutim, mogao otrgnuti utisku da Lompar sve vreme insinuira - ispod žita, naravno, da se vlasi ne dosete - da je "srpsko stanovište" u stvari njegovo lično stanovište. Toliko na tu temu.

Iz Ilićevog teksta saznao sam da je predgovor zborniku - pod takođe originalnim naslovom "Predgovor" - blagoizvoleo napisati novopečeni kulturni i informacioni popečitelj, Vladan Vukosavljević, u čemu načelno nema ništa zazorno - i Anri Malro je pisao predgovore ali, according to Ilić, ništa ni novo. Opšte mesto srpske pseudomitologije do opšteg mesta.

Ilić je u svom tekstu izrazio zabrinutost da bi ministarski, maltene državni predgovor, mogao značiti početak zvanične srbifikacije i patriotizacije ovdašnje kulturne scene, ali ja ne delim Ilićevu zabrinutost iz prostog razloga što će Vukosavljević - na podobije svog prethodnika, drugosrbijanca Tasovca, a i mnogih drugih - u Vladi Srbije biti najobičniji fikus koji će ili slušati šta mu se kaže ili biti viđen za Mladenovac, u kome je - onoga momenta kada je prekardašio - završio i Braca Petrović.

Putevi umetnosti, kulture uopšte, ne mogu se trasirati u ministarskim glavama i kabinetima jer su, kao i jezik, stvari koje imaju svoju egzistenciju nezavisnu od bilo kakvog političkog voluntarizma. Nije da se to na raznim mestima - pa i kod nas - nije pokušavalo, ali je uvek završavalo kao ćorak.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: