Strah i cenzura

Tačno napisa Žarković u svom uvodniku u Vremenu. U Srbiji nema cenzure, u pitanju je strah i to će to tome ostati tako (a verovatno će bivati i sve gore) sve dok se jednoga dana na kioscima naše zemlje ponosne ne pojavi dnevni list u privatnom vlasništvu koji će imati vlasnika (ili više njih) sa imenom i prezimenom i koji će biti apsolutno finansijski nezavisan.

Do tada, svako malo ćemo se smejati i plakati nad turbonušićevskim novinarskim gatanjima strahu u bob (a šta ako se Oco naljuti?) kojima je - najpre otkazujući Petričiću saradnju, potom je, kad se ćurak okrenuo naopako, ponovo najavljujući, Politikin VD, stanoviti Rakić, uveselio čaršiju.

Da su takve novine u Srbiji nemoguća misija, glasina je koju šire - s jedne strane političke elite kojima savršeno odgovara Potemkinovo novinarstvo - a s druge Potemkinove novindžije, koje za bolje nisu i ne znaju. Ako neko zakeralo stavi primedbu da su Danas, recimo, ozbiljne i nezavisne novine, a da nemaju neki naročiti tiraž, zakeralu ću odgovoriti da je to zato što Danas kuburi sa parama. Zna se da muzike ima samo onoliko koliko ima para.

Ukoliko bi neko, da kažemo, upumpao dva-tri miliona evra u Danas, dobro platio novinare, napravio solidnu reklamu, doveo još neka imena, garantujem da bi novine koje čitate - ovakve kakve su ili još bolje - za šest meseci probile tiraž od 150.000 podatih primeraka, što je - po mojoj skromnoj proceni - dovoljno za samofinansiranje.

Pa zašto se onda ne nađe neki đuvegija - ili nekolicina udruženih - da ulože u Danas ili da - hajde da ne budem pristrasan - osnuju potpuno novi list? Eh, zašto. Zato što zarada od novina - koje mora biti jer je tržišno vreme - nije laki keš, kome su domaće parajlije sklone. Mislite li vi da je Ribnikar, kada što je vaktile osnovao Politiku (da bi taj sjajni list kada je za to kucnuo čas dopao šaka Hadži Banderasa, Smajlovićke i VD Rakića) posle šest meseci zgrnuo velike pare? Ma jok, more. Nije baš da je Ribnikar živeo u besparici, ali nije se kurčio roleksima i glavinu para ulagao u tehniku, okupljanje dobrih saradnika i povećavanje honorara koji su - po svedočenju Branka Ćopića, a i nekih drugih onovremenih autora - za današnje prilike bili astronomski.

Sirotinja je - znamo to iz narodne poslovice - i Bogu teška, pa kad novine praviš na način sirotinjski - bedno plaćajući (ili ne plaćajući) novinare i saradnike i strepeći od (ne)milosti moćnika - ne možeš očekivati ništa drugo (a možda upravo to očekuješ) da ti publika bude sirotinjska i da opšti utisak bude utisak bede. Mislite malo o tome.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: