200

Da je moja malenkost sajamski žiri za izdavački poduhvat godine, ovoga bih puta preskočio takozvane velike izdavače - koji su "veliki" najčešće u čisto kvantitativnom i komercijalnom smislu - i nagradu bez dvoumljenja dodelio jednom malom izdavaču. I to iz male varoši - čačanskom, naime, Gradcu.

Pre nekoliko dana - bez ikakve pompe, talambasa i marketinške pirotehnike - izašao je dvestoti broj ovog časopisa koji je tokom četrdeset i dve godine izlaženja sa Brankom Kukićem kao urednikom postao gotovo mitska pojava na svim prostorima na kojim se govori (i piše) danas mnogoimenim, nekada srpskohrvatskim/hrvatskosrpskim jezikom.

Da nije bilo tog dugog niza (isključivo) tematskih brojeva posvećenih bitnim - kod nas uglavnom nepoznatim ili nedovoljno poznatim - autorima, pojmovima i pojavama, srpska književnost - umetnost uopšte - bila bi neuporedivo siromašnija nego što jesu. Gradac je tokom svih ovih godina širio vidike, osvetljavao tamne, popunjavao bele mrlje, strpljivo povezivao srpsku duhovnost sa duhovnošću Evrope i ostatka sveta, tako da se bez mnogo preterivanja može reći da je za manje od pola veka Gradac nadoknadio gotovo pola milenijuma otomanske izolovanosti Srbije.

Jubilarni dvestoti broj posvećen je Miroslavu Krleži, što je stvar koja će Ratka takozvanog Dmitrovića i prateću menažeriju bezbeli baciti u težak amok, ali koja će zacelo obradovati književne sladokusce.

Za razliku od većine Gradčevih tematskih brojeva, ova - nazovimo je Krležijana - nije uobičajeni zbornik tekstova, kritika, studija i intervjua nego neka vrsta biografije iz pera Vlaha Bogišića, koja prati Krležin život od rođenja do smrti; nije to, međutim, biografija u klasičnom (uglavnom dosadnom) smislu te reči, nego istovremeno i nadahnuta povest o mnoštvu drugih značajnih južnoslovenskih ličnosti i događaja burnim vremenima u kojima je Krleža živeo i koja je - uzalud kako se pokazalo - pokušavao da promeni onim jedinim oružjem koje je preostalo u odbrani ljudskog dostojanstva - mastionicom i perom.

Pažljivom čitaocu svakako neće promaći da su aveti i vetrenjače zla na koja je Krleža decenijama jurišao i danas žive - ako ne i življe, nego 1912, 1914, 1918, 1941 - ali da je ovo vreme hendikepirano time što nema Krležu. Dobronamernoj čitalačkoj pažnji takođe neće promaći da Miroslav Krleža nije - kako Dmitrović i Dmitrovići uveoci tvrde - bio srbomrzac, da on, istina, nije imao neko naročito visoko mišljenje o Srbima, ali ništa gore od mišljenja koje je imao o Hrvatima i - uopšte - južnoslovenskim narodima i narodnostima, koje je, ipak, voleo i čiju je sudbinu oplakivao. Pročitajte obavezno, đuturumi.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: