Bezbednost, nekad i sad

Šta bi sa aferom "Zolja u Jajincima"? Kako stvari stoje - turena je ad acta. Javnost je blagoobaveštena da su na inkriminisanom oružju (oruđu, u šta li se se zolja već računa) pronađeni tragovi DNK, ali da su ti tragovi nekako pomešani, smuljani, pa će - saglasno unutrašnjem Stefanoviću - biti jako teško, ako ne i nemoguće, utvrditi kome pripadaju.

Tim pre - uvalio je Oco dubaru susedima - što se N. N. počinioci "najverovatnije nalaze u drugim državama" - kojim li, Bože - pa su "nedostupni organima gonjenja".

Javnost je, dakle, saznala dosta interesantnih detalja: uključujući tačan broj metaka, među kojima se nalazila i velika novotarija u svetu puškaranja - "meci neodređenog kalibra" - ali nije saznala kome pripada automobil u kome je oružje pronađeno, a vlasništvo nad automobilom se mnogo lakše utvrđuje nego vlasništvo nad zoljom i municijom. Dobro, de, ne znači da je vlasnik auta - a taj svat mora postojati - atentator u pokušaju - kola se kradu i u miroljubivije svrhe - ali mesto (i vreme) eventualnog autolopovluka moglo bi biti trag, kakav-takav, ali ipak trag.

Kako stvari stoje, aferu "Zolja" će ubrzo prekriti snegovi, ruzmarin i šaš, a koliko je naša policija vaktile bila budnija glede torbi zaboravljenih u liftu - nekmoli zaboravljenih zolja - ilustrovaću jednim davnim, ličnim iskustvom.

Elem, vratimo se moja žena i ja sa letovanja nekim sabajle avionom iz Tivta - a žensko ko žensko, ponelo na more tri kofera, dve-tri torbe i neodređen broj nesesera - i prilikom istovara stvari iz lifta onako pospani zaboravimo da iznesemo jednu od torbi, što smo primetili tek kasno po podne, kad je nešto, je li, zatrebalo.

Krenem ja da se raspitam u komšiluku da neko slučajno nije video crnu kožnu torbu u liftu i po prirodi redosleda najpre pozvonim na vrata stana preko puta, pojavi se tu postariji gospodin (ili pre drug), već na prvi pogled tipičan poštovalac ONO i DSZ i reče da je on torbu video, ali da je - za svaki slučaj, nikad se ne zna da li se u torbi krije bomba - stvar prijavio policiji, da je policija izašla na lice mesta i torbu odnela u čuvenu policajnu stanicu, takozvani Dvadeset deveti novembar.

Potegnem ja sutradan zorom u Dvadeset deveti, kažem dežurnom v čjom djelo, dežurni sa prijavnice me uputi u neku sobu, odem u rečenu sobu, u sobi ugledam izgubljenu torbu, objasnim policaju zašto sam došao, ali to nije - kako biste mogli pomisliti - bio kraj mojih potucanja. Stade policaj - da se uveri da je torba vaistinu moja - da me ispituje šta ima u torbi, što me je bacilo u tešku nervozu jer - budući da smo se pakovali u žurbi - pojma nisam imao šta se u torbi nalazi, pa sam prozborio nešto tipa - odeća, dve-tri knjige, sitnice neka - i konačno se domogao prtljaga. Eh, nije nekada bilo lako teroristima, ali beše to u zlatno doba - sredinom devedesetih - kada se znao svaki red i kada su državnici vršili atentate na građane, a ne građani na državnike.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: