Biti il' ne biti

Gornji naslov se ne odnosi na biti, u šekspirovskom smislu postojati - kako na prvo čitanje možete pomisliti - nego na biti u smislu tući, umlatiti, a za to ne snositi odgovornost jer je umlaćivanje izvršeno u toplini i neprikosnovenosti porodičnog doma.

Vispreniji među vama verovatno su dokonali da je naša današnja tema Zakon o zaštiti od nasilja u porodici koji se zahvaljujući sporom, ali dostižnom evroentuzijazmu Vlade Srbije našao na opasnoj ivici usvajanja i koji je, predvidivo, sa jedne strane toplo pozdravljen od strane ugrožene populacije, što će reći maltretiranih žena i jevropske čaršije, a sa druge izazvao prvu osupnutost u redovima srpskih domaćina, tradicionalista i ostalih divnih stvorenja slične provenijencije.

Tim povodom se u Politici - a da gde drugde - oglasio poslovični dr Miša Đurković, koji se u svom tekstu odlučno suprotstavio samoj primisli da bi država i njena ministarstva sile smela da zadiru u suverenitet doma i porodice. U tome se, fakat, kriju raznorazne opasnosti, jer pripustiti državu - a pogotovo državu Srbiju - u prostor porodične intime i privatnosti lako može otvoriti Pandorinu kutiju svakovrsnih zloupotreba, mada - ne budimo naivni - sve države i državne službe - a naročito država Srbija i njene službe - i bez zakona očas posla povrede intimu i privatnost, samo li ocene da im je to probitačno.

S druge strane, smeo bih garantovati da dr Đurković nije nasilan ni u porodici ni van nje, samo ne znam odakle mu ideja da je i ostatak muške populacije takav, osim ako je ne temelji na drevnoj nacionalističkoj patki o Srbima kao bogopomazanim, blagočestivim, gostoljubivim i mirnim svatima, koji ni mrava ne bi zgazili, žene i decu da i ne pominjem.

Bilo bi dobro da je tako, ali naprosto nije. Među Srbima se - kao i među ostalim narodima pod kapom nebeskom - nađe popriličan broj polupatoloških tipova i siledžija, listom sinjih kukavica, koji se nekažnjeno iživljavaju nad ukućanima, a ponekad, bogme, ženu potegnu pa i ubiju. Takvih slučajeva je samo u prošloj godini bilo tridesetak.

Šta da se radi, takav je život - graknuće tradicionalisti, mačo menovi i čuvari neprikosnovenosti porodičnog ognjišta - nije sve crno-belo, i žene povremeno ubiju muža, što je tačno, osim u detalju da se žene na zločin odluče uglavnom posle višegodišnjeg zlostavljanja koje država - iz poštovanja prema privatnosti i intimi - nije htela (ili mogla) da spreči. Kako ono napisa Lav Nikolajevič: "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način", sledstveno srećne porodice bez nasilnika kao glave kuće od gorepomenutog zakona neće trpeti, a one nesrećne, ako se država umeša, mogle bi biti nesrećne na manje užasan način.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: