Đe smo mi tune

U sredu ujutru vaseljenom je gromoglasno odjeknula vest da je na predsedničkim izborima u Americi pobedio Donald Tramp, što je - bar tako izveštavaju žutare - momentalno dovelo do pada akcija na svetskim berzama, globalnog ibretenija i sveopšte zabrinutosti.

Sad treba preživeti jedno mesec, mesec i po dana analitičarskog proseravanja i bulažnjenja pre nego što se stvari vrate u kolotečinu.

Ne znam samo čemu toliko ibretenije. Tramp, pre svega, nije nastupao kao autsajder - američka verzija Nikole Šećerovskog sa kojim, doduše, ima izvesnih sličnosti - izborna trka je od početka bila neizvesna, a svakako je imao i podršku moćne američke sive zone, ne manje moćne od one koju je imala Hilari Klinton. Čitam da su za Trampovu pobedu bili presudni glasovi sirotinje i manjina, čak i onih koje je novi američki predsednik ružio tokom kampanje, što znači da je mečka populizma zaigrala i pred vratima Amerike.

Ali američki populizam nije isto što i naš populizam. Čisto sumnjam da će se američka sirotinja nešto ovajditi od Trampovog predsednikovanja, kao što još čistije sumnjam da će Tramp napraviti bilo kakav radikalan zaokret u bilo kojoj oblasti, da će se na primer - kako vlažno snevaju ovdašnji rusofili - pobratimiti sa Rusijom. Drevni očevi Amerike, razložni i mudri svati, dobro su znali i prednosti i mane demokratija - možda su čak predvideli da će jednog dana u Belu kuću zasesti dilberi poput Regana i Trampa - pa su skrojili takav politički sistem koji raspolaže formalnim (a bogme i još efikasnijom neformalnim) mehanizmima za ograničavanje preterane predsedničke inventivnosti. Neformalnih mehanizama što se tiče, setimo se žalosne sudbine Kenedijevih koji su kukurikali pre svitanja.

Pomenuti sistem je - uprkos svim američkim previranjima, protivurečnostima i nestabilnostima - stabilan i uhodan, tako da je Trampu manevarski prostor u startu poprilično ograničen, a ne verujem da se on nešto naročito trudi da ga proširi.

Sada dolazimo do neizbežnog pitanja - a đe smo mi tune? U Srbiji se već mesecima - sa mnogo više žara nego u zabačenijim američkim državama - spekuliše i razmatra šta ćemo dobiti, a šta izgubiti ako pobedi Klintonova, a šta ako pobedi Tramp, koji je ovde - zašto li me to ne čudi - sve vreme bio favorit. Držim da je to - bar nas što se tiče, nismo mi svetske berze - potpuno svejedno, jer se američka spoljna politika ne menja sa promenom stanara u Beloj kući. Neke finese istina jesu moguće, ali njen magistralni tok - kakav god on bio - ostaje isti, tako da ćemo Trampovom pobedom dobiti isto ono što i američka sirotinja - šupalj Crven Ban do očiju.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: