I Posle Fidela Fidel

Gornji naslov je parafraza partijske krilatice lansirane pre trideset i šest godina, odmah po smrti "najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti" Josipa Broza, a ideju za parafrazu dali su mi izveštaji belosvetskih i domaćih agencija saglasno kojima Kubanci ožalošćeni smrću Fidela Kastra idu po Havani i pročim kubanskim varošima uzvikujući "mi smo Fidel", što je, opet, parafraza nekadašnjeg pokliča - "mi smo Titovi, Tito je naš".

Pisac i parafraza hoće da kažu da će na Kubi Fidel biti posle Fidela isto onoliko koliko je u ex-yu posle Tita bio Tito, što znači da će na podbije Titove posmrtne sudbine El Comandante - čim prođe devetodnevna nacionalna žalost - ekspresno početi da pada u zaborav, a da će u huškanju na zaborav prednjačiti upravo najgorljiviji sledbenici.

Šta će se na Kubi događati u nastupajućim mesecima i godinama, o tome se podrobnije možete obavestiti u kristalnoj kugli, ali istorijski determinizam nas poučava da se režimi zasnovani na ličnoj harizmi raspadaju vrlo brzo nakon upokojenja harizmatičnog lidera.

Za razliku od blaženopočivšeg SFRJota Kuba ima tu prednost da nema bratske nacije i nacionalizme i da tamošnji narod nije preterano opterećen slavnim istorijama, što ne znači da na Kubi nema nekakvih "partizana" i "četnika", kao i poprilično dilbera željnih osvete i povraćaja imovine, što, opet, znači da je verovatnoća da će na crvenom karipskom ostrvu izbiti neka kalakurnica velika, a da joj je višepartijski haos zagarantovan.

Slično srećnim porodicama i mnogo manje srećne komunističke države i njihove vođe liče jedna na drugu - tu pre svega mislim na muke sa snabdevanjem, sveopštu zapuštenost i čamotinju - ali Kuba i Fidel Kastro su se - mnogo više zahvaljujući hispanoameričkom duhu i blagoj klimi nego marksizmu-lenjinizmu - u mnogim stvarima razlikovale od ostalih komunističkih zemalja. Nikada se tamo, recimo, nije zapatio rigidni socijalistički realizam u umetnosti, sam El Comandante je rado drugovao sa interesantnim ličnostima, poput nobelovca Garsije Markesa, a osebujni mu je životni stil bio pravo osveženje u poređenju sa svestranim sivilom raznoraznih generalnih sekretara i doživotnih predsednika.

Blaženopočivši Kastro - čuven izeđu ostalog i po maratonskim govorima, od kojih je najduži trajao dvadeset i sedam sati - vaistinu je bio čovek posebnog kova, jer da nije, bezbeli ne bi preživeo (ako je verovati statistici) čak 683 pokušaja atentata.

Neki cinik bi mogao reći da je El Comandante imao sreću što je bio vožd na Kubi, a ne u Srbiji, u kojoj teško da bi izvukao živu glavu već kod prvog pokušaja, ubistva a meni preostaje da izjavim saučešće domaćim ožalošćenima, Kusturici Vulinu, i da im poželim da nastave tamo gde je Fidel silom prilika stao.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: