Iznadsituacionisti

Nema vlasti na ovom svetu koja ne zaslužuje neprestanu kritiku - a pogotovo je zaslužuju (apsolutno sve) vlasti u Srbiji - ali kritika vlasti je, da kažemo, samo početak posla i u izvesnom je smislu rođena - iako donekle zaostala u razvoja - sestra one Bodrijarove teorije koja kopa zamku i čeka da stvarnost upadne u nju. Šipak bi, recimo, Marksove teorije dočekale taj dan da se Lenjin & Co nisu potrudili da stvarnost silom uguraju u kalup teorije. Ono, fakat, stvarnost se tu nije baš dobro provela - i mi smo je isprobali, daleko joj lepa kuća - ali to ni malo ne umanjuje ispravnost metoda koji bi se narodskim rečnikom mogao sažeti u krilaticu: ako to se stvarnost ne dopada, ne kenjaj, no je menjaj.

Tokom ovih dvadeset i šest godina višestranačja - tokom kojih smo se na silu Boga ipak izborili da se zbog kritike vlasti ne ide u mardelj - nije mi promaklo da su najžešći kritičari svih režima listom takozvane vanpartijske ličnosti koje na praktičan politički angažman gledaju kao na smrdljiv sir i koje lebde visoko iznad situacije uverene da su - tekstualno oplajpičivši vlast - uradili glavninu posla i da im preostaje samo da u toplini svojih domova čekaju neočekivanu silu koja rešava sve da se odnekud pojavi i sredi stvar.

Nije ovo kritika kritike i kritičara vlasti, kako bi se na prvi pogled moglo učiniti - o, ne, o većini od njih, bar onih iz srpske eurozone - imam visoko mišljenje i smatram ih vrlo sposobnim osobama, pre je ovo žal zbog njihovog upornog odbijanja da se zagaze u senkrup politike - a senkrup je prava reč za ovdašnje politike - i da se prihvate grabulja i lopate. Jeste to prljav posao, ali pazite - ako najobrazovaniji i najbolji dignu ruke od politike, ona neminovno dopada šaka najgorih, najpohlepnijih i najbezobzirnijih kojima je senkrup prirodno stanište i kojima na pamet ne pada da ga očiste.

Iako je to jasno kao dan, većina naših kabinetskih kritičara vlasti i dan danas čudom ne može da se načudi zašto nema slobode medija - slobode uopšte, - što je krajnje beslovesan stav, jer sloboda - osim u visokoparnim papirnatim poveljama - nije nešto što svakome pripada po rođenju i što se podrazumeva, nego stanje koje se osvaja, za koje se treba izborit, ako treba i silom, kao što smo se tokom devedesetih silom - bilo je tu i ljudskih žrtava - izborili za ovaj minimum demokratskih tekovina i - sutradan posle petog oktobra - prestali da se borimo, očekujući da ulicama srpskih varoši poteku med, mleko i hašiš, a kada pomenute stvari nisu počele da teku, onda su se teoretičari i kritičari naljutili na i Đinđića i sve se vratilo u letargiju. U kojoj ćemo, kako stvari stoje, ostati dok nam dragi Bog ne podari nekog Lenjina koji će stvarnost nasilno prilagoditi ukusu i potrebama kritičara.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: