Kružni tok istorije

Vidim da se podigla povelika furtutma zbog uklanjanja spomenika Dimitriju Tucoviću na Slaviji, koje je - u već uhodanom maniru aktuelne vlasti - obavljeno pod okriljem noći verovatno iz bojazni da se hipersocijalista Dačić i šatro nastavljač Tucovićevog dela, JexS Tadić, ne bi osetili povređenim i pozvali narod na masovne proteste. Malo zajebancije nikad nije naodmet, zar ne?

Držim da Dimitriju Tucoviću pod hitno treba podići ne jedan, nego tri spomenika - objasniću i zašto - ali je onu rugobu od biste, koja više liči na Lenjina nego na Dimitrija, svakako trebalo ukloniti iz estetskih razloga. Takozvana poprsja - bilo u natprirodnoj (Tucovićev slučaj) ili ispodprirodnoj veličini (pun ih je Kalemegdan) - tako draga srpskim pridvorskim vajarima i njihovim naručiocima - proizvod su estetike proizašle iz ovdašnje seljačke filozofije male vajde i sitne računice. Poprsje tu dođe baš zgodno. Em se "odužiš" velikanu, em uštediš na materijalu, em je poprsje - kada za to kucne čas, avak čas kuca - lakše skinuti sa postamenta i odgurnuti u ropotarnicu istorije.

Šest puta sahranjivani i resahranjivani Tucović - koji za sada dok se drugačije ne naredi, počiva u Aleji velikana - bio je isuviše krupna figura da bi ga pseudoelite svih boja zauvek prekrile snegovima, ruzmarinom i šašom, ali uopšte nije bio omiljen ni u kraljevini, ni u SFRJotu, a pogotovo to nije u na silu Boga samostalnoj Srbiji.

A kako bi i bio kada se dalekovido protivio seljačkom imperijalizmu i ekspanzionističkoj politici ondašnje Srbije, sluteći da će teritorijalna alavost bez pokrića od Srbije napraviti ono u šta se - posle mnogo peripetija - na kraju i pretvorila - u mačje jebalište.

To protivljenje Dimitrija nije sprečilo da - kada beše stani pani - pogine za Srbiju - zli jezici kažu od takozvane "prijateljske vatre", a kako je vaistinu bilo, ne zna se pouzdano. Bilo kako bilo, Tucović se pogibijom - svejedno sa koje strane da je došao metak - pridružio, sada već povelikoj plejadi ličnosti, kojima je želja da od Srbije naprave stabilnu i bogatu državu došla glave, a Tucoviću je, kako vidimo, došla i biste, što me navede na pomisao da odlomcima Demokratske stranke i drugih bajagi evropskih snaga koje su se onoliko uzibretile kada je Vučić podigao (i otkrio) spomenik Borislavu Pekiću, predložim da kao utuk Vučiću pokrenu inicijativu - i nađu pare - da se Tucoviću podigne pravi spomenik, na pravom mestu (nije mesto teško naći), a ne na sredini haotičnog kružnog toka, preko puta ćevabdžinica, usred rotonde obrasle sparušenim i zapišanim cvećem, koji su u izvesnom smislu slika i prilika novije srpske istorije.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: