Mikrofonija kao sudbina

Šta je mikrofonija, dobro je poznato elektrotamburašima sa početka rok muziciranja u Srba, u vreme kada se sviralo na lošim gitarama i još lošijim pojačalima.

Neka vam finese objasni neki inženjer elektronike, suština je u ovome: pojačala, kako im i samo ime kaže, pojačavaju signal koji u njih "ulazi" iz gitarskih magneta i mikrofona, dobijeni zvuk iz pojačala ponovo "ulazi" u magnete i mikrofobe, pa se sve to, samo glasnije, ponovo "vraća" u pojačala i to se tako vrti u krug dok se stvar ne završi u jezivoj pisci od koje otpadaju uši.

Na sličnom principu - koji ću docnije prionuti da objasnim - rade i Vučić i njegova propagandna skalamerija, s napomenom da oni nisu ni prvi ni poslednji u tom poslu, daleko od toga, proizvodnja političke mikrofonije jedan je od najstarijih srpskih zanata. Tradicionalno (bar većinski) skloni svakodnevnim izlivima "teških" emocija, svakodnevnim zavetovanjima i zakletvama, svakodnevnim (verbalnim) pogibijama za otadžbinu i ostalim plemenskim trogatelnostima, Srbi se naprosto ne osećaju dobro u takozvanim redovnim i normalnim situacijama, isuviše im je to, valjda, prozaično, šta li.

Populistički voždovi svih boja umeli su (i umeju) da iskoriste - a mnogi i da unovče - srpsku sklonost ka osećanju "ugroženosti" i iz tog osećanja proizašlom permanentnom vanrednom stanju od koga podilaze slatki trnci. Zašto je tome tako, o tome bi možda nešto više mogli reći psiholozi i etnolozi, ali se ili ne usuđuju ili ne mogu da dođu do reči.

U Vučićevoj propagandnoj mikrofoniji - koja je jačinom prevazišla sve prethodne - ima podosta poslovične Ocove narcisoidnosti, ali držim da je tu mnogo više računice. Verovatno poučen neslavnim krahom JexSove politike "dobar dan čaršijo na sve četir strane", premijer je dokonao da mu je mnogo probitačnije da se obraća jednoj, najviše dvema čaršijama koje mu - bar na rečima i bar dok je na vlasti - slepo veruju.

To je onaj gorepomenuti deo populacije podložan mistifikacijama, zaverama i - uopšte - metežnim situacijama, koje mu Oco - uz sasluživanje anonimnih i potpisanih botova - svakodnevno servira, a ako se baš dogodi čudo, pa dva-tri dana proteknu relativno mirno, onda se neki metež izmisli ili - i to je dovoljno za paniku - premijer naprosto ne dođe na posao.

A gde je tu sličnost sa mikrofonijom? Eh, gde? Oco preko mikrofona izrazi nezadovoljstvo, mržnjom, recimo, nenaklonjenog mu dela Srba, izgovoreno momentalno ulazi u pojačala pridvorskih analitičara i vejača ovejane suštine, koji Ocovo nezadovoljstvo stostruko pojačaju, pa se sve to tako pojačano vraća Ocu, koji "usložnjava" priču, pa priča tako "usložnjena" ponovo "ulazi u botovska pojačala da bi krajnji rezultat bio - kao i u slučaju elektronske mikrofonije - opšta piska i posledično otpadanje ušiju.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: