Ne veruj u idole

Pouzdano znam da su se i bivši funkcioneri ljutili zbog kritika. Sve dok nisu pali sa vlasti. Onda su shvatili da je posao medija da kritikuju. Ko zna, možda će tako biti i sa Vučićem

Biće da smo definitivno na dobrom putu, ako sam ja, kao što je to u ponedeljak na RTS-u potencirao premijer Aleksandar Vučić, jedini „stručnjak“ u Srbiji kojem, eto, nisu sve koze na broju. Ili će biti samo da se premijer dodatno naljutio zato što sam se usudio da kažem da imam prava da budem mnogo više ljut od Vučića, iako je i on baš ljut što su mu direktori nekih javnih preduzeća mesecima poturali lažne finansijske izveštaje. I što je tek krajem godine shvatio da je Azotara „neprimetno“ napravila 50 miliona evra novih gubitaka, taman koliko je potrebno za povećanje penzija u 2017.

On je to mogao da spreči, ja nisam. Baš zato imam prava da budem mnogo više ljut. A i zbog toga što je NIN onoliko pisao kako posluju RTB Bor, Azotara, Resavica, MSK, doskora i Železara... Kako je moguće da ni za koga u Vladi to nije bio problem?

Iskren da budem, nije mala stvar ako te politički najmoćniji čovek u zemlji javno prozove i to u prvih pet-šest minuta obraćanja naciji. Pa, izjavu Borisa Tadića prokomentarisao je tek pred kraj „Upitnika“, a sve vreme upadljivo se trudio da ne pomene ime nijednog opozicionara. Kao da većeg političkog protivnika od mene nema. Malo li je za jednog novinara, kojeg je onomad proglasio i „opasnim“.

Ne znam samo da li sam opasan zato što ne uzimam sve zdravo za gotovo, što ne mogu da prećutim da će ove godine naš bruto domaći proizvod, čak i ako poraste za 2,8 odsto, kao što je to Vučić pre nekoliko dana rekao, rasti sporije nego u Crnoj Gori, Albaniji ili BiH? Što ponavljam da su u celom regionu prosečne plate manje samo u Makedoniji i to za nekih pet evra? Što smatram da je bolje strance osloboditi plaćanja poreza na dobit u narednih 10, možda i 20 godina, nego im davati iz budžeta po 10.000 evra za svako novo radno mesto, na kojem je neto plata vrlo često tek nešto veća od 200 evra? Ili ću prestati da budem „opasan“ samo ako prestanem da mislim svojom glavom i ako se uključim u sve brojniji „hor Bečkih dečaka“ koji papagajski ponavljaju da nam nikada nije bilo bolje?

Toliko sam, izgleda, naljutio premijera da me je bez mnogo uvijanja stavio u isti koš sa bivšim režimom. Kao, zna on, da sam bio - valjda i ostao - „njihov“. E pa nisam. Ni njihov, ni njegov. Ni bilo čiji, jer je zadatak profesionalnih novinara da uvek kritikuju svaku vlast. A ako je poslovično uvek dobro informisani Vučić iznenada zaboravio, podsetiću ga samo na naslove nekih uvodnika: „Šibicari iz Nemanjine“, „Kradljivci pekmeza“, „Loto rekonstrukcija“, „Džeparoši“, „Farmeri“, „Monopol-isti“, „Of-šorka“, „Magle srpskog Davosa“, „Pismo o lošim namerama“... I svi su, kao i mnogi drugi, objavljeni mnogo pre nego što je on došao na vlast. Dakle, protiv onih u čije redove pokušava uporno da me svrsta. Elem, u starim novinama našao sam i ovaj citat: „U januaru penzioneri će dobiti povišicu od dva odsto. U proseku jedva 450 dinara. A koliko su se samo ministri upinjali da ubede MMF da se plate i penzije odmrznu pre aprila... Izeš povišicu kad od nje ne može da se kupi ni gajba piva. Što su klali vola za kilo mesa“? Verujem da bi i zbog ovog Vučić mogao da se iznervira. Samo je kvaka u tome što sam ovo napisao - u decembru 2010. Mada i posle pet godina zvuči veoma aktuelno i, što kaže Zdravko Čolić, ja tu ništa ne bih dirao.

Pouzdano znam da su se Tadić, Mirko Cvetković i tadašnji ministri ljutili zbog tih kolumni. Sve dok nisu pali sa vlasti. Onda su shvatili da sam samo radio svoj posao. Ko zna, možda će tako biti i sa Vučićem, jer on danas ima mnogo više fanova nego kritičara. Jedan od njih, bivši Tadićev savetnik, sada marketinški stručnjak i uticajni tviteraš, nekadašnji član Idola, nedavno je, u kolumni „Podsmevanje atentatu i sličnosti“, citirao stare izjave Teofila Pančića, Svetlane Lukić i Gorana Markovića i onda poentirao: „Da li u ovim citatima vidite sličnost sa onim što `elita` govori danas? Da li vas je strah? I mene je“.

Iskreno, mene nije strah. Muka mi je od takve zamene teza. Pa, ko ugrožava premijera? Novinari i najžešći kritičari, ili kriminalci raznih fela? I ko bi trebalo da se plaši zatvora? A ko se stvarno plaši?

Zato je svakome normalnom stalo da se otkriju i kazne svi koji bi umesto reči da koriste oružje. Tako bi se konačno razoružali i oni čije reči mogu biti opasnije od oružja. I dok se to ne desi, od reči bivšeg Idola više volim Pilote i njihovu pesmu „Ne veruj u idole“. A verujete li vi?



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: