Niče do ničega

Bivši državni čovek, idol Krle, u prekjučerašnjem je izdanju moje omiljene žutare Blica publikovao dušekorisnu kolumnu, zapravo potpuri citata iz maliciozno kritičkih tekstova o Zoranu Đinđiću objavljivanih u mesecima neposredno pred njegovo javno streljanje.

Autori tekstova - i prvo i drugosrbijanci, i levi i desni, tušta ih je i tma, da ih sad, uštede na karakterima radi, ne imenujem - isti su oni koji su docnije ne manje maliciozno osipali drvlje i kamenje na Borisa Tadića i huškali - ne svi, čast izuzecima - na glasanje belim listićima i crtanje čiča-Gliša, da bi kad su "srušili" JexS-a, počeli da arlauču na čoveka čijem su usponu i te kako doprineli - na Oca Vučića.

Ne kažem ja da Đinđića nije trebalo kritikovati - i da, štaviše, za kritiku nije bilo materijala - ali pročitavši citate, koje sam zbog izbivanja iz zemlje propustio pravovremeno pročitati, stekao sam utisak da su kritičari bili mnogo maliciozniji, ciničniji i otrovniji prema Đinđiću nego danas prema Vučiću, Tadić je tu još ponajbolje prošao, mada se i on proveo kao bos po trnju. A i ako je vala.

Đinđić povremeno jeste povlačio nepopularne, brzoplete (i vaninstitucionalne) poteze, jeste svraćao kod Legije i drugih kriminalnih tipova, ali olako se ovde zaboravilo da su ti dilberi - uz sasluživanje Referendumskog Lopova - bili sila jača od slabašne, netom osvojene demokratije; tražio je Đinđić način da ih pacifikuje i uljuljka u deluzije svemoći dok im na kraju - i to bez kontrole nad vojskom, a sa policijom sumnjive lojalnosti - ne smrsi konce, što bi se svakako i dogodilo da gorepomenuti konce nisu smrsili njemu.

Vaistinu je trebalo biti muškarac/žena Ničeovog plamenog karaktera - ali bez Ničeove inteligencije - pa ne uvideti da se srpske Augijeve štale - koje su se sto i više godina punile balegom, ne samo Miloševićevom - ne mogu očistiti prekonoć, četkicom za zube i magičnom krpom, da je ljuta rana zahtevala ljutu travu, a da se klin morao izbijati klinom.

Uprkos svemu tome, svakom dobronamernom čoveku su Đinđićeva namera da Srbiju trgne iz letargije, očemerenosti i hipnotisanosti populizmom, morale biti očigledne. On je bio prvi (a kako stvari stoje i poslednji) srpski političar koji je uvideo da naš osnovni problem nisu - kako to postavlja zemljoradnička politička filozofija - teritorije, nego vreme, koje je s jedne strane bilo iscurelo, a s druge daleko odmaklo.

Đinđić je, nažalost, tu trku sa vremenom izgubio, a ja sve nešto mislim da je logično da eurointelektualci i intelektualke koji nisu prepoznali šta Đinđić zapravo radi i koji su - kritike Đinđića što se tiče - duvali u istu tikvu sa Šešeljom i ostatkom ovdašnjeg opskurantorluka, na kraju dobro upoznaju Vučića, a držim da će ga upoznati još bolje.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: