Priče iz šume jajinačke

KAD NEKO PRONAĐE SANDUK ZA KOJI ĆE SE ISPOSTAVITI DA JE PUN ORUŽJA U JAJINCIMA, BAŠ NEKAKO USPUT DO PORODIČNE KUĆE ALEKSANDRA VUČIĆA, PA TO PRIJAVI POLICIJI KAO SUMNJIV PREDMET, PROCEDURA ZA POSTUPANJE ZNATNO JE DRUGAČIJA OD ONOGA ŠTO SE DESILO. UMESTO DA SE TOME PRIĐE KRIMINALISTIČKI, PRIŠLO SE PROPAGANDNO, ŠTO NIJE PRVI PUT. PREMIJERU JE U HAMBURGU TO IZ NEKOG RAZLOGA BILO SMEŠNO

Izvesni građanin iz Jajinaca pozvao je jednog popodneva policiju i rekao da je u šumi blizu njegove kuće primetio sumnjiv predmet (ili predmete, nije jasno). Tu se inače nalazi prilaz prema porodičnoj kući familije Vučić, gde treba skrenuti sa Avalskog puta, uski putić kroz šumu. Policija je izašla na lice mesta, videla sumnjive predmete (jedan ili više? ne zna se), pa je pozvana pirotehnička i forenzička ekipa i lice mesta je osigurano, sve uz prateću gužvu i galamu, plava svetla i sirene. Pronađeno je sledeće: jedan ručni raketni bacač tipa "zolja" (64 mm, na Zapadu poznat kao LAW), četiri ručne bombe nepoznatog modela i stotinak komada streljačke municije, od čega deo za "snajpere", ako smo dobro razumeli. Municija je bila u nekoj ambalaži, ne znamo da li je bila originalna fabrička. Pretpostavljamo da je "zolja" bila u originalnoj plastičnoj zaštitnoj foliji, mada to nije rečeno; ručne bombe po pravilu dolaze u svojim zelenim plastičnim kutijama, ali ni o tome nije bilo specifično rečeno.
Neko je, dakle, to naoružanje ostavio tamo u šumi iz nekog razloga. Odmah se nadigla odgovarajuća panika i galama, jer je događaj razglašen na sva usta i svim medijima. Te pokušaj atentata na premijera, te nesposobne službe bezbednosti, te kako je moguće itd. Nastala je moralna panika i "uzbuđavanje", po običaju. Ministar unutrašnjih poslova Stefanović dr Nebojša ubrzo je naveo da to naoružanje potiče "sa ratišta u Hrvatskoj i BiH" – bez naznaka odakle mu takva procena. Možda, kako pojedini mediji izveštavaju, zato što na zolji piše "Mirkovci 1991".
ŠTA JE TOLIKO SMEŠNO: Tu sad moramo polako i od početka. Ručni raketni bacači imaju svoj individualni serijski broj, pa se po njemu dade ustanoviti njihova biografija od fabrike do onoga koji ga je poslednji zadužio – ako je o tome vođena evidencija u JNA i MUP-u Srbije, a znamo da uglavnom nije, kao ni za najveći deo oružja, municije i eksplozivnih sredstava od 1991. nadalje. Sve je to deljeno lopatom bez ikakvog zaduživanja i evidencije. Pretpostavka dr Stefanovića, dakle, nije neverovatna, osim ako... Drugi mogući indikatori mogli bi biti podaci o godinama proizvodnje tih sredstava. Ručne bombe nemaju individualni serijski broj, ali imaju broj serije i godinu kada su proizvedene; municija u najvećem broju slučajeva ima na dnu čaure šifru proizvođača i godinu proizvodnje. Ako ti indikatori ukažu na period pre 1995, na primer, pretpostavka dr Stefanovića je verovatna, osim ako... Osim ako godine proizvodnje nisu nekog novijeg datuma, da kažemo od 2001. nadalje.
E, sad: taktička pretpostavka da je oružje ostavljeno u jajinačkoj šumi zarad mogućeg atentata na premijera Aleksandra Vučića, jer je tamo nezgodno skretanje ka porodičnoj kući, pa kolona treba jako da uspori, ne drži se baš najbolje. Dobro: "zolja" je opako oružje i razbucaće svako oklopljeno vozilo, sve do tenka T-34, koji u vijetnamskom ratu nije uspela da probije. Jedna "zolja", međutim, nije dovoljna za moguću zasedu i atentat na premijera. Aleksandar Vučić putuje u koloni od nekoliko jako sličnih vozila, sa prethodnicom i "kontrapratnjom" (obezbeđenjem iza glavne kolone, koje pazi da neko ne prati premijera). Ručne bombe su uvek korisne i to nije sporno. Ostaje pitanje: zašto na licu mesta nije bilo streljačkog naoružanja, automatskih pušaka i snajpera? Nekako ne izgleda verovatno da bi mogući atentatori na premijera doneli u jajinačku šumu prazne puške, pa da ih pune na licu mesta.
Ostaje banalna pretpostavka: da je to oružje ostavio neko ko je imao nameru da ga kasnije preprodaje – ili da ga se otarasi, jer mu se nije s tim išlo na policiju da ga preda po liniji amnestije; mnogo je toga, pa se neka pitanja ne bi mogla izbeći. Policija je, kaže dr Stefanović, uzela biološke tragove (DNK), ali je ispalo da su "parcijalni" (preklopljeni jedni preko drugih; vidi Mini intervju: Parcijalno zaključivanje). Navodno, najmanje tri lica preturala su po rukama tu "zolju" i "pakete" s municijom. Zanimljivo je da je premijer Vučić prvi pomenuo "parcijalne tragove" još pre forenzičkih nalaza. Premijer je rekao da ako bude parcijalnih tragova, onda je stvar amaterska; ako ih ne bude, onda je ozbiljna, jer da vlasnici tog naoružanja nisu "doktori nauka", pa da ne ostave trag. Dobro: sada znamo da nisu "doktori nauka". Javljajući se za RTS iz starog i bogatog hanzeatskog grada Hamburga, premijer se jedva uzdržavao da se ne nasmeje govoreći o tom slučaju nađenog oružja. Ne znamo šta mu je bilo toliko smešno, mada slutimo...
ELEMENTARNO POLICIJSKI: Vratimo se ozbiljnim pitanjima. Ako je neko nešto sakrio u jajinačkoj šumi, postojala je verovatnoća da se jednom po to vrati. Tu čovek ne može da se ne seti one komedije iz sale "Borik" u Banjaluci, kada je nađeno neko oružje koje je onaj magarac tamo spremio da ga kasnije preproda, pa je ispalo da je to bio "pokušaj atentata" na Borisa Tadića i Mileta Dodika, uz prateću paniku i galamu. Elementarna taktička kriminalistička pretpostavka bila je da će neko po to doći – pre ili kasnije. To znači da bi se stvari odvijale drugačije nego ovog vikenda. Otprilike ovako:
Na samu informaciju da je tu i tu nađen sumnjiv predmet ili predmeti, a lokacija je blizu puta koji premijer povremeno koristi, promišljen policajac bi naredio građaninu da ćuti i sedi dok on ne dođe. Došao bi u civilu, sam, u neupadljivom civilnom autu i pogledao lice mesta. U međuvremenu bi obezbedio takođe neupadljiv nadzor policijskih službenika u civilu, ako je moguće parove momaka i devojaka, da nadziru lice mesta, praveći se da su ljubavni parovi. Po uvidu u sadržaj predmeta, tražio bi pojačanje u civilu i elektronski nadzor – sve pod verovatnom pretpostavkom da će onaj koji je to ostavio doći po to. Postoje – još od vijetnamskog rata – elektronski uređaji koji javljaju kretanje i šalju zvuk sa date lokacije, i to ne bi smeo da bude nikakav tehnički problem za naše službe. Uz malo strpljenja, uz maskirane snajperske timove ili jedan tim (verovatno dovoljan), uz malo smrzavanja i diskretnog nadzora – ako bi se neko bio vratio po svoje naoružanje, uhvatili bi ga bez problema. Ako se niko ne bi pojavio kroz neko vreme (što duže, to bolje), to bi značilo da je neko to naoružanje ostavio zauvek, da ga se otarasi. Instaliranje diskretnih nadzornih kamera bilo bi takođe od pomoći, ako imaju noćni kapacitet, naravno, a znamo da ga moderni uređaji imaju.
Umesto tog elementarnog postupka, odmah je napravljena panika sa pratećim cirkusom, jer je ovoj vlasti propaganda uvek bila važnija od kriminalistike. Tako je uništena i poslednja šansa da se neko po to naoružanje vrati i padne policiji u šake. Parcijalni DNK tragovi tu ne vrede mnogo. Najavljene analize GSM telefonskih veza po okolnim baznim stanicama mogu da donesu neke indicije – ako su vlasnici naoružanja nađenog u jajinačkoj šumi bili dovoljno glupi da sa sobom nose celularne telefone dok su donosili sanduk (ili sanduke). A ako nisu? Možda nisu "doktori nauka", što reče premijer Vučić, ali možda i nisu toliko glupi da ponesu telefone na takav posao.
PRAVO PITANJE: I šta sad imamo? Imamo još jedan vikend nervoze i panike, da bismo na kraju čuli od premijera i ministra unutrašnjih poslova da je slaba šansa da se pitanje tog naoružanja ikada rasvetli, pri čemu je premijeru bilo smešno, ali dr Stefanoviću nije i ne bi smelo da bude. Onda se pojavila priča o tome kako će, eto, premijer da odstupi sa mesta koordinatora službi bezbednosti, jer da, navodno, nije zadovoljan njihovim radom. Pa on im je bio šef sve vreme, pa sada odlazi jer da nisu dobro radili? Razni analitičari posle su se upustili u priče da ko treba da obezbeđuje premijera izbliza, a ko spolja, a ko kontraobaveštajno, kao da su ti ljudi iz tri različite službe (MUP, BIA, VBA) morali stalno da patroliraju jajinačkom šumom u nadi da će oni naći sumnjivi sanduk, a ne neki komšija iz kraja. Ovakvi događaji, kao ovo sa sandukom, jednostavno nisu predvidivi i ne sme se ljudima iz službi zamerati što ih nisu predvideli. Kuda se sve premijer vozi po gradu i okolini, Bog i Kobre znaju; pa šta? Treba li svaki travnjak, park, parkirani automobil, šaht i bilo šta drugo da proveravaju? Svaka procena ugroženosti ima neku svoju logiku i granice koje je drže s ove strane paranoje. U tim poslovima pravo pitanje nije ko je doneo neko naoružanje u jajinačku šumu; pravo pitanje glasi: ko bi imao interesa i koristi da pokuša atentat na premijera? To se zove procena ugroženosti i to je posao pre svega BIA i VBA koja i dalje štiti premijera Vučića. A takva se procena donosi na osnovu savesnih i temeljitih napora na obaveštajnom planu. S pretnjama te vrste odgovorni ljudi suočavaju se na njihovom izvoru dobrim obaveštajnim radom, a ne naknadnim "parcijalnim" analizama na već nađenom naoružanju, uz potpunu kompromitaciju svih šansi da se vlasnici naoružanja ikada pronađu.


Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: