Srpstvo i trampstvo

Prethodne dve kolumne posvetili smo smatranjima na temu izborne pobede Donalda Trampa i nagađanjima kakve bi Srbiji, Americi i svetu (tim redosledom) to divno stvorenje moglo doneti koristi i štete, današnju kolumnu ćemo posvećujemo osvrtu na najnoviji podvig lokalnih "trampova" kojima je trijumf američkog naprosto dao krila.

Pretpostavljam da ste već dokonali da je u pitanju skupštinska kalakurnica u režiji i izvedbi Šešelja, šešeljevaca i dverjana kojom je ambasador EU, Davenport, sprečen da poslanicima predstavi izveštaj EK, bajagi zato što izveštaj nije bio preveden na srpski - što jeste propust, ali ne Davenportov - mada sam siguran da bi Njegova ekselencija prošla kroz toplog zeca sve da je poslanicima izveštaj dostavljen u prevodu na Šešelju i dverjanima najdraži idiom - srpskoslovenski.

Naši, dakle, "trampovi" udarnički trampuju uvereni da je duh vremena na njihovoj strani i da je njihova veličanstvena pobeda nadohvat ruke i čini se da u toj stvari ne greše onoliko koliko na prvi pogled može izgledati, samo ih, rečnikom ulice kazano, jebe to što nisu milijarderi. Toliko na tu temu.

Nešto najtačnije i najpametnije o misteriji Trampove pobede i posledičnoj momentalnoj trampizaciji sveta nisam pročitao u mudroserskim novinskim analizama, nego sam video (i čuo) od Voje Žanetića u Kovačevićkinoj emisiji "Da, možda ne". Voja je u samo nekoliko reči, bar onima koji imaju uši, objasnio da tu nema ništa čudno i da Hilari Klinton - čiji je štab radio po ofucanom starovremenskom receptu za pobedu - nije imala šansi protiv Trampa, koji je kampanju vodio po idiotskim zakonima rijaliti šoua, što će reći - što gore, to bolje, što luđe to uspešnije, što besmislenije to efektnije.

Džaba je, kaže Voja, Klintonovoj bila podrška najuglednijih kolumnista i intelektualaca kad u Americi - i ne samo u Americi - više niko ništa ne čita, a još manje za intelektualce haje. Nego da ne dužim - ako vas cela priča interesuje, a trebalo bi, nađite emisiju na internetu pa pogledajte - američka većina je, zaključio je Voja, glasala na osnovu - a moglo bi se reći i pod pritiskom - vizuelnih utisaka sa ekrana, a znamo da su na tim treperavim površinama (bez ikakve dubine) raznorazni Zmajevi od Šipova u nedostižnoj prednosti.

Setih se nakon odgledane emisije i Vojine dušekorisne priče da mi je u sumrak SFRJ-ota - tada još mlađahnom i žestoko napaljenom na demokratiju - pomalo misterioznim tonom pokojni profesor Sreten Marić za stolom u bašti gradske kafane u Užicu rekao da ne bi trebalo da se toliko radujem propasti komunizma. Veliko je iskustvo i još veće znanje imao profesor. Znao je da posle komunista dolaze varvari. Samo izgleda nije hteo da mi kaže, a i da mi je rekao, ne bih mu verovao. Dok mi se samo nije kazalo. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: