Sto dana, devedeset groša

Pre neki dan Vlada Srbije je navršila famoznih sto dana života i rada.

To je bila baš zgodna prilika da Oco Vučić - ne obazirući se na opozicione primedbe da on "na vladi" ne sedi sto dana nego pune četiri godine - održi prigodni solilokvij o postignutim uspesima i pravcima daljeg razvoja naše zemlje.

Svi ste, pretpostavljam, čuli (i videli) šta je premijer pričao - bilo je to nemoguće ne čuti i ne videti jer se prenosilo i na ringlama električnih šporeta novije generacije - pa se stoga neću upuštati u sitna crevca, nego ću se zadržati na jednom detalju - na Ocovoj obznani da se bespravna gradnja ex-muftije Zukorlića ne ruši, kako zakon nalaže, nego da se to pitanje odgurne pod tepih.

Motivi te odluke na prvi su pogled, i plemeniti i državnički jer bi ko biva - ako bi se državni rušilački odredi pojavili pred Zukorlićevom građevinom - u Novom Pazaru nastalo krvoproliće, što uopšte nije isključeno, ali na tu odluku zli jezici će bezbeli imati raznorazna zakeranja.

Zašto država Srbija, na primer - mogli bi zli jezici reći - ne primeni metodu već oprobanu u Savamali - nenajavljeno rušenje u gluvo doba noći, što je postupak koji bi Zukorlićeve pristalice - kad ujutru vide ruševinu - stavio pred svršen (srušen) čin.

S druge strane, dobronamerniji jezici bi mogli reći da ne bi ni bilo pristojno da država, koja već godinama okleva da sruši bespravne Nikolića vikendice - da možda i tu ne preti opasnost od nekog krvoprolića - ruši bespravne objekte inoveraca i manjina. Što, opet, razložno je pretpostaviti, lako može dati krila drugim inoplemenicima i inovercima da zidaju kako im i gde im dune i da se, kad im se zapreti bagerima, pozovu na nacionalnu, rasnu i versku diskriminaciju. I pročaja.

Sve gorepomenuto ostavlja mučan utisak provizornosti, razvaljenosti i nedovršenosti srpske države koja sopstvene zakone primenjuje od slučaja do slučaja, umesto da nađe načina da "slučajeve" - ma ko oni bili - privede poznaniju prava i najpre milom, a ako zatreba i silom, natera da se podvrgnu zakonima, koji, znamo to, uopšte ne prijaju ovdašnjim mentalitetima. Srećna je, međutim, okolnost što se rupe državne razvaljenosti i nedovršenosti mogu nadoknaditi mentalitetskim guranjem pod tepih, zatvaranjem očiju, govorancijama, maštom, laganjem i mašćenjem, kao u slučaju kada je lažna država Kosovo onomad dobila pravi međunarodni pozivni broj i kada su tu stvar ovdašnji vejači ovejane suštine predstavili tako da sada Srbija ima dva međunarodna pozivna broja. Pa sad nek Hrvati puknu od muke.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: