Tajna čvrste ruke

Nadaleko čuvena po istraživačkom novinarstvu, moja omiljena žutara, Blic, onomad se upustila u istraživanje tajne velike u najmanju ruku koliko i Srbija - a da zašto Srbi vole takozvanu "čvrstu ruku" i zašto - uprkos tome što im se to u završnom računu redovno obija o glavu - svoju ljubav poklanjaju raznoraznim tirjanima.

Blicova novindžika je taj fenomen objasnila tradicijom, ne propuštajući pritom da primeni metod koji i tirjani primenjuju - laskanje masi i uvlačenje u narodno dupe. "Tradicija je tu", piše mlada dama, "da se poštuje i do nje Srbi - viđi sad vraga, prim. S. B. - drže više nego do bilo čega drugog, samo ovako - decidirana je novindžika - može da se objasni zašto se uprkos svim porazima i razočarenjima ne menja ovdašnja politička kultura i zašto su pravila demokratije, bar do sada, bila osuđena na neuspeh."

Sada smo dospeli do tačke sukoba dveju ovdašnjih škola mišljenja, one, što bi rekla Latinka Perović, dominantne - koja Srbe sagledava kao blagočestivi, gostoljubivi i bogobojažljivi narod koji ni kriv ni dužan ima nesreću da mu demon istorije stalno tovari na grbaču okrutne tirjane - i one druge, nepopularnije - kojoj pripada i moja malenkost - a koja naučava da se Srbi, bar većinski, ne opredeljuju za "čvrstu ruku" zato što su omađijani voždovskim harizmama, a još manje iz ljubavi prema tirjanima nego iz čiste računice, doduše sitne i seljačke, ali znamo da našeg čoveka najviše veseli mala vajda. I to je tradicija.

U čemu je, dakle, tajna te računice? U udobnosti i mekoći srpske "čvrste ruke", eto u čemu. Na prvo slušanje ovaj izricaj zvuči idiotski jer svi dobro znamo da srpski tirjani i njihovi satrapi ne prezaju da utamniče - a kad zatreba i za glavu skrate - svaku personu za koju posumnjaju da bi mogla da ugrozi neprikosnovenost njihove pozicije, to je fakat, ali je isto tako fakat da ostatku lojalne, šatro obožavalačke populacije - Demostat je procenio da se tu radi o 5,5 miliona ljudi - ostavljaju odrešene ruke da se, na podobije voždova, ne obaziru ni na šta osim na sopstvenu samovolju. Pa gde se drugde osim u srpskim tiranijama može sagraditi kuća bez građevinske dozvole, na tuđem placu, a da ne bude srušena i gde se drugde može umlatiti žena i maltretirati dete, a da se na to gleda kao na stvar privatnosti i domaćeg vaspitavanja.

Nije to kraj spiska blagodati "čvrste ruke". Spisak je mnogo duži - dodajmo mu, onako ad hoc, slobodnu prodaju otrovnih rakija i torti sa deponije - nevolja je u tom što na tom spisku crtu podvlači i potpis stavlja Rogonja, pa račun na kraju ispade papren. Ali nećemo valjda zbog popišanih računa da zanemarujemo tradiciju. Ionako će ga platiti budući naraštaji.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: