Volšebni Tanjug

"Iako je Tanjug pravno prestao da postoji, volšebno proizvodi najviše vesti i fotografija i još je najpouzdanija agencija".

Evo rečenice iz pera Politikine novindžike koja savršeno ilustruje temu naše današnje kolumne - početak doba postfaktičnosti, u kome će biti sve više nepostojećih institucija koje "volšebno", ali "perfektno" funkcionišu i u kome činjenice - uključujući i najočiglednije, pa i naučne, više neće značiti ništa, a još će manje nekoga obavezivati na bilo šta.

Osupnuta usponom Trampove beznačajnosti, termin "postfaktičnost" prva je upotrebila naša prija, Angela Merkel, a šta tačno postfaktičnost jeste, do u sitna crevca se možete obavestiti u najnovijim kolumnama Miljenka Jergovića u Jutarnjem listu i Teofila Pančića u Vremenu, kojima se, evo, i ja pridružujem, u nameri da cenjenom Danasovom publikumu na Tanjugovom primeru pojasnim kako postfaktičnost deluje u praksisu.

Pre nego što krenemo u akciju, treba spomenuti da na "prostorima bivše Jugoslavije" postfaktičnost ima dugu tradiciju i da je veliko pitanje da li su se ti prostori (i ljudi koji ih nastanjuju) ikada obazirali na činjenice ukoliko se, naravno, ne poklapaju sa ličnim interesima i kolektivnim fantazijama. U tom čudesnom svetu samovolje ne postoji "može", "ne može", još manje postoji "ispravno", "neispravno", tu postoji samo "hoću", neću" i "sviđa mi se", "ne sviđa mi se".

Slobodan Milošević, koji baš nije voleo da biva poražen, pa je - kada je poražen, a Srbija načisto razlupana - proglasio "veličanstvenu pobedu", jeste bio jedan od velikana srpskog neobaziranja na činjenice, ali nipošto nije bio njegov rodonačelnik. O, ne! Setite se samo - ako još možete - kako se princu Đorđu Karađorđeviću nije "svidela" austrougarska aneksija Bosne, pa je naumio da sa dvadeset tri olupana topa i deset hiljada vojnika krene na Beč, što bi zacelo i uradio da na jedvite jade nije bio sprečen.

Idemo sada na Tanjug. Tu agenciju je - iz razloga u koje nisam upućen i koji me, uostalom, i ne interesuju - država Srbija poodavno ukinula pravnim aktom, ali to se, predvidivo, nije "svidelo" Tanjugovim uposlenicima. I šta su uposlenici uradili? Potražili drugi posao? Pokrenuli privatni posao? Ma jok! Naprosto su se oglušili o činjenicu da je Tanjug ukinut, nastavili da dolaze na posao i da "volšebno proizvode najviše vesti i fotografija". A šta je uradila država Srbija? Posrala se na svoj pravni akt, eto šta, zažmurila pred činjenicom da tanjugovci "neće" da budu ukinuti i počela da se pretvara da se ništa nije dogodilo. Zbog toga se - a i zbog drugih stvari - nemojte začuditi ako jednog dana, koji uopšte ne mora da bude daleko, Tanjug "proizvede" ovakvu vest: "Iako je umro pre tri godine, D. M. iz LJiga je nastavio da krade žičanu ogradu pored auto-puta LJig - Preljina, a organi gonjenja mu ne mogu ništa jer je mrtav."



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: