Vučić predsednik, Toma u penziji, nije nemoguće…

Kako će izgledati budući predsednik Srbije? To je, kao i Srbija, velika tajna, ali jedno je izvesno – kako god da bude izgledao i šta god da bude radio – i spoljne i unutrašnje okolnosti će ga naterati da na kraju počne da liči na mešanca Putina u pokušaju i Nikole Šećeroskog

Dobio sam od redakcije Ekspresa radni zadatak da za ovaj broj napravim foto-robota budućeg predsednika Srbije, sledstveno mi nema druge nego da prionem na posao, ali pre nego što se upustim u proricanje sve neizvesnije budućnosti i gatanje u politički bob, ne mogu odoleti a da ne napomenem da je institucija predsednika Republike Srbije najbolji pokazatelj koliko su u Srbiji ustanove slabe i koliko je politička moć koncentrisana u privatnim rukama ovog ili onog vožda i njegove stranke.

Predsednik Srbije, u zavisnosti od okolnosti, može biti najmoćniji čovek u državi, maltene samodržac – što je bio slučaj sa “jakim” predsednicima, Slobodanom Miloševićem i (u mnogo manjoj i dobroćudnijoj meri) Borisom Tadićem, a isto tako može biti i najobičniji fikus, što je bio slučaj sa Milanom Milutinovićem, koji je svoj mandat proveo u blaženoj anonimnosti. Uprkos kočopernosti i čestim pojavljivanjima u javnosti, stvar ništa bolje ne stoji ni sa sadašnjim predsednikom Tomislavom Nikolićem, koji nema nikakvu opipljivu političku moć. Što je, sa ustavnog stanovišta posmatrano, sasvim u redu jer je u republikama (sa premijerskim sistemom) predsednik države isto ono što i u parlamentarnim monarhijama kralj – simbolična figura, vrhovni komandant vojske na papiru, osoba koja potpisuje zakone i akreditivna pisma ambasadorima, na čiji izbor i ne može naročito da utiče.

Upravo to je razlog zbog kojeg se u uređenijem delu sveta za predsednike republika biraju nepolitičke ličnosti velikog, ako je moguće i međunarodnog ugleda. Mi, nažalost, ne pripadamo tom delu sveta, pa ovdašnji predsednički izbori, kao i svaki drugi, žestoko rasplamsavaju političke ambicije i strasti.

Nego da se ne gubim u digresijima. Prelazim na stvar. Kada sam, dakle, imaginarni program za pravljenje foto-robota budućeg predsednika Srbije nakljukao podacima dobijenim iz gledanja u bob i kafenu šolju, iz štampača je najpre iksrsnuo lik Aleksandra Vučića, koji – bar zasad – odlučno odbacuje svaku primisao o kandidaturi, ali istovremeno – takođe bar zasad – ne pokazuje ni nameru da podrži Tomislava Nikolića, koji bi se uz njegovu podršku (i uz pomoć SNS-ove propagandne mašinerije) zacelo izborio za drugi mandat.

Do predsedničkih izbora ima još podosta vremena, a u srpskoj politici principi i odluke menjaju se tri puta u toku dana, tako da Vučićeva prezidencijalna kandidatura uopšte nije nemoguća. I to iz više razloga. Eventualna premijerova seoba iz Nemanjine na Andrićev venac ne bi nimalo umanjila njegovu moć, a ulogu Vučićevog Mirka Cvetkovića lako bi mogao preuzeti – i krajnje lojalno obnašati – neko od njegovih stranačkih intimusa.

Ima tu još jedan momenat, ovoga puta spoljnopolitički. Iako Nikolić Vučiću nimalo ne smeta kod kuće, predsednikova mu bezobalna rusofilija stvara poprilične probleme u komunikaciji sa Briselom i Vašingtonom, a – kako se stvari u svetu razvijaju, a tenzije između Rusije i Zapada rastu – sve će ih više stvarati. Toma u penziji, Vučić na Andrićevom vencu, eto scenarija prihvaljivog i za Zapad i – u nedostatku žešćeg rusonofila – za Rusiju, a šta će biti, videćemo, dugo je još do izbora.

Uprkos simpatijama i solidnoj saradnji sa premijerom, Zapad bi – razložno pretpostavljam – na mestu predsednika Srbije voleo da vidi ličnost prozapadniju od Vučića, kome razum možda jeste u Briselu, ali mu je srce u Moskvi. Kakve su šanse da se to dogodi i da u kancelariju na Andićevom vencu zasedne neko iz redova slabašne srpske opozicije?

Teoretski i nisu tako loše. Ukoliko bi se opozicija bar nakratko ujedinila i stala iza samo jednog kandidata – najbolje neke nestranačke i nekompromitovane ličnosti – predsednika SANU-a Vladimira Kostića, na primer, koga dobro obavešteni Blic pominje kao mogući izbor – antivučićevska polovina Srbije mogla bi (pod uslovom da se nakani da izađe na izbore, a da u glasačke kutije ne ubacuje bele listiće i čiča Gliše) ozbiljno da ugrozi narodnjačkog kandidata, ma ko on bio, ili bar da ga satera u drugi krug.

Ma koliko ja, međutim, hranio imaginarni robo-program pretpostavkama i nagađanjima, iz štampača umesto lika opozicionog kandidata izlazi slika gomile rogova u vreći. Kako stvar stoje, sva je prilika da će se na predsedničkim izborima pojaviti nekoliko opozicionih, plus zasad nepoznat broj nezavisnih i nestranačkih kandidata, a samo Bogu možemo zahvaliti na tome što je postupak kandidature pooštren, tako da ćemo bar biti pošteđeni plejade oriđinala i jurodivih, kao što je to bio slučaj devedesetih.

I na kraju, šta fotorobotiranje kaže? Kako će izgledati budući predsednik Srbije? To je, kao i Srbija, velika tajna, ali jedno je izvesno – kako god da bude izgledao i šta god da bude radio – i spoljne i unutrašnje okolnosti će ga naterati da na kraju počne da liči na mešanca Putina u pokušaju i Nikole Šećeroskog, legendarnog kandidata iz veselih devedesetih.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: