Čuvari beslovesnosti 2

Kao što smo juče zaključili, Politikini militantni jezikoslovci uzrok žalosnog stanja na koje je spao - ne srpski jezik, kako oni misle, nego njegova govorna i pisana upotreba - vide u svemu osim u stvarima koje su direktno odgovorne za to stanje.

Nije to ništa novo. Još polovinom XIX veka preci današnjih Politikinih jezikoslovaca su čitav južnoslovenski jezički prostor i sva njegova narečja - sa izuzetkom slovenačkog - proglasili za ekskluzivno vlasništvo srpskog jezika, iz čega je - po njima i njihovim političkim mentorima - logično proizilazilo da su svi koji tim jezikom govore Srbi, a iz toga, opet, da prostori koje ti ljudi naseljavaju treba da bude teritorija Srbije. Prosto ko pasulj, zar ne. I jeste, ali samo na papiru. Na takozvanom terenu nije baš glatko išlo. I ne samo da nije išlo glatko, nego su neuspeli pokušaji nasilne asimilacije i posrbljavanja stvorili reke zle krvi, koje su se izlile u ratovima iz devedesetih, a ti su ratovi - obrni, okreni - ponajviše unazadili Srbiju.

E sad, političko krilo velikosrpskog šovinizma se nakon tih katastrofalnih ratova poprilično utišalo - delimično i zbog toga što su njegovi vodeći ideolozi i bojovnici po sili biologije premetnuli svetom - ali jezikoslovno nije, što ćemo pokazati analizirajući karakterističan citat iz Politikinog udarnog jezikoznalca, takozvanog Aničića.

“Naši muslimani” Tolmači Aničić - “novi narod, proizvod Brozove revolucije, raspadom SFRJ prestali su da budu narod i sada su to Bošnjaci.” Dobro sad obratite pažnju! Dok su bili “naši muslimani”, muslimani su bili narod - gledalo im se kroz prste, iako su bili proizvod Brozove revolucije - ali su (na volšeban način, prim. S. B.) “raspadom SFRJ prestali da budu narod. A - šta su postali? Postali su Bošnjaci, što je u Aničićevoj optici valjda nekakav pod-narod ili ne-narod. Aničić im to - po populističkom običaju u ime svih nas - bajagi ne brani (“ne branimo im!), ali konstatuje da nisu promenili samo ime, “nego sad više ne govore srpski, nego bošnjački.”

Sad tek obratite pažnju. Može biti da bi “naši muslimani”, ili bar jedan deo njih - i dan-danas govorili srpski i osećali se Srbima, kao što se, recimo, Arapima osećaju i arapski govore i arapski muslimani i arapski hrišćani - samo da ih duhovni preci Politikinih jezikoslovaca nisu proglasili Turcima i označili ih kao neprijatelje srpstva.

Pre nego što od konduktera zatražim kesu, moram primetiti da je sa ovakvim jezikoslovcima budućnost Srba - ne srpskog jezika, on je na bezbednom mestu - veoma mračna.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: