Glas pučine

Pročitah u novinčinama izjavu Raula Kastra da će kubanski parlament skorih dana usvojiti zakon saglasno kome će biti zabranjeno ulice, škole, domove zdravlja, fabrike i proče ustanove nazivati imenom blaženopočivšeg brata mu, Fidela.

El Komandante - kaže brat - ko biva nije voleo kult ličnosti, tako drag ostatku komunističkog sveta. Možebiti da i nije, a možebiti da je El Komandante samo bio dalekovid pa je - poučen posmrtnom sudbinom nekih prekookeanskih kompanjerosa, možda čak i maršala Tita - testamentarno predupredio menjanje imena ulica, uklanjane spomenika i uništavanje sabranih dela.

Za razliku od Hispanoamerikanaca Sloveni, a naročito Srbi i njihovi voždovi vrlo su skloni kultu ličnosti i tu prelazak sa jednopartijskog na višepartijski sistem ništa nije promenio na stvari. Neki se, međutim, ustupak demokratiji ipak morao učiniti, pa je rok političkog trajanja kultnih ličnosti drastično skraćen na maksimum deset godina.

Sve to, predvidivo, kako vreme vlasti odmiče, stvara tešku nervozu u redovima ovdašnjih kultnih ličnosti, naročito uoči predsedničkih izbora koji su se - istorija nas poučava - pokazali kao kobni po srpske tirjane. Nije li Milošević zglajzao upravo na predsedničkim izborima. I to na vrhuncu moći. Nije li ista sudbina zadesila i JexS-a- Tadića, takođe na vrhuncu moći?

Aleksandar Vučić - budući inteligentna osoba i iskusan političar - dobro zna da je u Srbiji ljubav širokih narodnih masa prema kultnim ličnostima sugurna k'o vrbov klin, a evo - čitam to u mojoj omiljenoj žutari Blicu - džumhurbaškan Nikolić ga ispotiha huška da zajedno sa predsedničkim raspiše i parlamentarne izbore.

Sa jedne strane to je primamljiva ideja. Ako Nikoliću pozajmi svoj rejting - bezbeli tako konta Oco - izbeći će mučninu (ipak) moguće kohabitacije i učvrstiti vlast, ali sa druge strane dobro zna da je to mač sa dve oštrice. Jesu maltene svi uticajni mediji pod njegovom kontrolom, ali nisu li bili i pod kontrolom Miloševića i Tadića, pa im se ipak dogodio narod. Razjedinjenost i neozbiljnost opozicije isto tako nisu nikakva garancija. Konačno, ako ćemo pravo, ni SNS nije bio naročito ozbiljna opozicija i nije se vlasti dokopao teškim radom i principijelnom kritikom nego zahvajujući nosanju džakova sa glasačkim listićima, sedenju na stiroporu i fiktivnom štrajku glađu. Ali tako to ide u populacijama koje ne sačinjavaju građani nego podanici provizorno objedinjeni ideologemom "narod". Znamo da je vladika Rade imao vrlo loše mišljenje o "pučini, stoki jednoj grdnoj", al njemu je bilo lako da ima takvo mišljenje, jer nije bio u obavezi da raspisuje izbore.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: