Jedinstvo u sličnosti

Gledam pre neko veče onog Marka Đurića kako drži neku govoranciju na televizoru, a kao da, bože me prosti, gledam Oca Vučića, pljunuti, ne primenilo se, On.

Ista svečano-smrknuta faca, ista gestikulacija, isti zagrobno-trogatelni ton, isti veleznačajni pogledi ulevo i udesno - i sve se nešto pitam da li nam se sveprisutni lik prvog ministra toliko urezao u pamćenje da u svemu i svakome vidimo njegov dragi lik, ili to Marko Đurić daje sve od sebe da što više zaliči na Visoko Podobije.

Nije Marko Đurić jedini. Svi se visoki funkcioneri SNS-a, čast izuzecima, ako ih ma - svaki, opet, u skladu sa svojim glumačkim talentom i mogućnostima transformacije - saborno i svojski trude da izgledaju kao Oco, koji se, opet, vaktile, dok nije izgradio sopstveni imidž, onoliko naprezao da liči na Šešelja.

Kao što je - da ne bacimo baš sve drvlje i kamenje na SNS - spoljni Dačić svoj portret umetnika u mladosti nastojao da upodobi liku i ponašanju Slobodana Miloševića. Otišao je bio Ivica - mlađahan kakav u ono doba beše - toliko daleko da je i kosu češljao kao Milošević, onako po funkcionerski, ali to mu je, da kažemo, bio ćorak, jer je sa takvom frizurom više ličio na Mao Ce Tunga nego na Slobu. Ideološki mu se, fakat, ništa nije moglo prebaciti, ali je glede vizuelnog utiska žestoko podbacio.

Ni visoki funkcioneri DSS-a nisu bili izuzetak, s tim što im je imitiranje bilo žestoko otežano neuhvatljivim i mnogoznačnim - umal ne rekoh multipraktik - spoljašnjim izgledom Visokog Prvolika. Ako fizički baš i nisu - niti su mogli - ličili na arhetip, patetike i dosade što se tiče često su ga i prevazilazili, uz dva izuzetka - osebujnog Nebojšu Bakareca, koji je volšebno nestao iz javnosti, i dvoglavog Dragana Šormaza, koji je, ako se ne varam, preleteo u SNS. Oni su, štono se kaže, bili svoji. Prava je šteta što nisu duže potrajali.

Davno je Sveti Avgustin napisao da ljubav čoveka nagoni da se na kraju pretvori u ono što voli, tako da je sada i u teološkom smislu jasno zašto je Oco kivan na sve one koji se - bar na rečima - nisu pretvorili u njega i kao svoje prihvatili njegove namere i njegove misli.

Ni u takozvanoj opoziciji stvar nije bitno drugačija. Gledajući (u malim dozama) prenose iz Skupštine ustanovio sam da i poslanici pokreta/stranke/Dosta je bilo daju sve od sebe da zaliče na Radulovića, što im uglavnom i polazi za rukom, s napomenom da bi neki od njih (ženski pol skrupulozno izostavljam) morali da smršaju najmanje deset-petnaest kila. Što možda i nije tako loša stvar jer vlažni san ovdašnjih voždova - nacionalno jedinstvo - može postati java tek kada svi Srbi budu ličili na Jednog, Vrhovnog i Izabranog. Nema veze što će ta java biti ružan san.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: