Klej u Zalivu svinja

Malo podalje od centra Užica i uparađene Gradske kafane, a opet tu, blizu, na nekih desetak minuta laganog hoda, nalazio se restoran Plaža, u užičkoj javnosti mnogo poznatiji pod imenom - Zaliv svinja.

Nije Zaliv svinja bila jedina birtija koja je poslovala pod pseudonimom. Namćori i rčin-ljudi kakvi su, Užičani nisu davali ni pet para na praksu poslovodstva Ugostiteljskog preduzeća Sloga da - verovatno pod uticajem emisije Kod dva bela goluba - svojim "objektima" nadeva poetična imena - Proleće, Šumadija, Stadion, da pomenem samo neka.

Nikada ta zvanična imena nisu prihvaćena. Proleće su, recimo, svi zvali Džakarta, Šumadiju - Truman, Stadion - Port Said, a šarmantnom bircuzu na Rakijskom pijacu (narodski - "rakinskom") odavno sam zaboravio pravo ime i u sećanju ga sačuvao isključivo kao Kongo.

Pretpostavljam da ste dokonali da su kafanski nadimci približno tačno "odslikavali" atmosferu u pomenutim ugostiteljskim objektima, pa ako ste to dokonali, onda vam neće biti teško da dokonate kakva je tek atmosfera vladala u Zalivu svinja. Upravo je ta atmosfera bila inspiracija za ovaj mini-serijal jer je restoran Plaža - alijas Zaliv svinja - bio pljunuta praslika današnje Srbije, što će reći - rke-koke muzika, opšta kakofonija i kalakurnica i - last but not least - jebanje zbunjenih od strane ludih, čemu je naruku išlo za - u ono vreme (sedamdesete) krajnje neuobičajeno, a možda i nezakonito radno vreme - čak do ponoći.

Šef sale u Zalivu svinja beše jedan od doajena užičkog kelneraja, Rade Klej, koji je - sedeći za stolom smeštenom na strateški pozicioniranom mestu, odakle je imao uvid u celinu slike - sa filozofskim mirom posmatrao kafansko budalesanje i metež, protiv kojih načelno nije imao ništa. Kome smeta ludiranje i lumperaj, znao je da kaže Klej, neka ide kod Kardelja (po Kardelju se zvala užička Narodna biblioteka), ali rečeno uopšte ne znači da je baš sve bilo dozvoljeno. Uopšte nije. Daleko od toga.

Kada bi procenio da situacija preti da izmakne kontroli - a često je pretila - Rade Klej bi se trzao iz letargije, naređivao muzici da prestane sa svirkom, silazio "u narod", izgrednike "za uvo" odvodio do vrata, gde bi ih snažno šutnuo nogom u dupe i na licu mesta izricao mandatne kazne - u mesec, dva ili tri zabrane točenja alkoholnih pića, u zavisnosti od težine prekršaja. Posle toga bi mikrokosmička ravnoteža u lokalu bivala ponovo uspostavljena, muzika je nastavljala sa svirkom - ponekad i dugo posle ponoći - a sutrašnji mamurluk je bio jedina šteta po užičku istoriju i život. Pisac je ovim nostalgičnim slikama iz života starog Užica posvećenim Ocu Vučiću hteo da kaže da je kalakurnica neizbežni deo života, ali da, ukoliko šef sale zna posao, život ne mora da trpi zbog toga.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: