Naš odgovor njima

KOLIKO GOD NEVIDLJIVI BILI, EFEKTI NASTUPA VIOLETE PETROVIĆ I ANONIMNE VALJEVSKE HEROINE ZAPRAVO SU VIŠE NEGO DUGOROČNI. IAKO SU I VUČIĆ I VULIN POKUŠALI DA PROFITIRAJU NA NJIHOVOM JADU, TEŠKO DA IMA ONIH KOJIMA JOŠ NIJE JASNO DA JE OVDE DOGORELO DO NOKTIJU I DA OVAKO NEĆE MOĆI JOŠ DUGO. DRAMA OVE DVE ŽENE POKAZUJE DA SILNICI VIŠE NEMAJU NI MERE, NI KOMPASA. NJIH DVE S DRUGE STRANE, POKAZALE SU DA I ONI ZABORAVLJENI, "PREZRENI NA SVETU", OPET MOGU DA PROGOVORE I DA USTANU, DA IMA NADE

Onaj ko mlati svoje ukućane, uvek ih ubeđuje da su sami krivi zbog toga što im se dešava, a da je on zapravo milosrdan što ih ne mlati više i jače. Istu matricu ponašanja u svom ophođenju prema građanima i građankama ove države već neko vreme primenjuju Aleksandar Vučić i njegovi epigoni.

U poslednjih nedelju dana, ta je stvar postala više nego očigledna na primeru dve žene.

Jedna je samohrana majka, koja je od kompanije "Jura" dobila otkaz neposredno nakon što je završila treći ciklus hemoterapije. Druga je radnica "Gorenja" iz Valjeva koja se usudila da, okružena dobro dresiranim pružaocima aplauza i podrške, lično premijeru objasni šta je nezakonito i nehumano.

Jedna je kriva što se razbolela, dok je krivica druge u tome što neće da radi 24 sata: u slučaju prve, Vlada je morala da "moli" kako bi se ona vratila na posao, dok je slučaj druge premijeru poslužio da još jednom demonstrira kako su njegovi podanici zapravo lenji, nezahvalni i nesposobni da shvate "širu sliku".

Obe priče, međutim, pokazuju šta su oni koji vode ovu zemlju u stanju da izgovore, urade i režiraju, a ove žene možda su najbolje predstavnice osiromašene, ponižavane, pogažene, a (opet i uprkos svemu) žive Srbije, koja više ne raspolaže ni sa čim, izuzev s malo preostalog ličnog ponosa i golom fizičkom egzistencijom.

HUMANOST I LJUDSKOST: Potresno svedočenje Violete Petrović, 41-godišnje radnice fabrike "Jura", započelo je na Fejsbuku: "Divno... upravo su me zvali iz ‘Jure’ i rekli da sam dobila otkaz! Nema veze što sam na bolovanju, nema veze što imam karcinom... kažu da idem da mi vrate radnu knjižicu... super... gde je sad premijer... ne tako davno reče baš u leskovačkoj ‘Juri’... radnici imaju pravo da se leče, da budu bolesni, ne mogu da dobiju otkaz ako se razbole..." Reakcija medija bila je momentalna, pa je ona za TV N1 iznela i detalje: "Pozvala me je neka žena, koja se predstavila da je iz ‘Jure’ i rekla da mi je 30. novembra istekao ugovor i da mi ga neće produžiti. Bila sam u šoku i pitala da li znaju da imam karcinom i da sam zaista teško bolesna. Hladnim glasom mi je odbrusila da joj je žao i da dođem po svoju dokumentaciju. Htela sam da je pitam kako da dođem kad jedva stojim na nogama, ali je ona već spustila slušalicu."

Čitavu ovu priču ona je iznela s osmehom osobe koja je prebrodila sva zla ovog sveta i koja duboko veruje u nebesku pravdu – bez trunke gorčine, prebacivanja ili straha.

Činjenica da žena ostaje bez posla bez obzira na svoj zdravstveni status, već je i sama po sebi prevazišla granicu na koju smo naviknuti. Nije ni do sada bilo čudo da otkaze, a sve po zakonu, dobijaju trudnice, porodilje, ljudi koji iz ovog ili onog razloga nisu isplativi svojim poslodavcima. Ali, mogućnost da se otpusti žena kojoj je 33.000 dinara sva zarada koju ima, žena koja pritom sama izdržava dete i koja je upravo u procesu lečenja od karcinoma, pa su joj neophodni i zdravstvena knjižica i lekovi – bila je teško zamisliva. Čak i za fabriku čije se rukovodstvo već proslavilo fizičkim i mentalnim zlostavljanjem radnika, kao i potpunim odsustvom humanosti, empatije i obzira.

Ipak, i ta bi se činjenica nekako "progutala" da nije bilo epiloga. Hitrom i udruženom reakcijom "Jure", lokalne i državne vlasti (nepoznato je kojim je redosledom sve to tačno teklo), Violeti Petrović ugovor je ipak produžen na još šest meseci, ona se zahvalila, gradonačelnik Niša se uslikao, a onda je na scenu stupio Aleksandar Vulin s izjavom koja zaslužuje da bude prenesena u celosti: "Poslodavac je postupio u skladu sa Zakonom, ali smo kao i stotine puta do sada molili da se učini nešto da bi se pomoglo radniku koji je teško bolestan. Ovaj put smo naišli na razumevanje… Osim Zakona, postoji i ono što se zove ljudskost i humanost, i eto, ‘Jura’ je pokazala da ume da vodi računa o ljudskosti i humanosti."

Ovaj Vulinov biser mudrosti strašan je, degradirajući i ponižava svakog ko je osuđen da živi na mestu na kojem taj čovek ima bilo kakvu moć. Pre svega, a po mnogo puta viđenom scenariju, Vulin se pobrinuo da se strani partneri slučajno ne naljute: ministar koji se deklariše kao levičar, najpre ističe kako je poslodavac postupio u skladu sa Zakonom. I jeste, zaista. U skladu s nakaradnim izmenama i dopunama Zakona o radu, koje je samo ova i ovakva vlast mogla da smisli i sprovede – u skladu s odredbama krojenim po meri raznoraznih lovatora koji su ovde došli da do kraja iscede ono malo snage i elana koji su ljudima preostali, da za to ne plate gotovo ništa i da se prema ljudima odnose kao prema stoki.

Onda ministar kaže kako smo "kao i stotine puta do sada molili". Kada, ministre? Kada si, ministre, ustao u odbranu bilo koga? Kada je ova Vlada molila za milost i humanost prema bilo kome? Za kakvu se to milost prema bolesnima molilo u državi u kojoj ljudi umiru od preloma ruke i operacije čukljeva, u kojoj se čovek bogu moli da se ne poseče, a kamoli nešto gore; u zemlji u kojoj se zbog infekcija malo-malo zatvaraju čitava bolnička odeljenja, u kojoj pacijenti odlaze u toalete koji ne priliče ni najgorem staničnom bircuzu?

Možda je ministar i molio nekoga za nešto, ali to sigurno nisu bila teško obolela deca za čije lečenje građani i građanke šalju humanitarne SMS-ove i prikupljaju ono malo jada što imaju. To sigurno nisu bili ni radnici Zastave INPRO u Kragujevcu, koji su glađu štrajkovali čitavih pedeset dana, a da ih nije posetio niko iz te tako humane i čoveku okrenute Vlade.

Konačno, tu dolazimo i do glavne teze – kako osim zakona "postoji ono što se zove ljudskost i humanost" i kako je baš "Jura" pokazala da vodi računa o ljudskosti i humanosti. To je, što se ove Vlade tiče, izgleda aksiom. Nakon što je čitava država brujala o famoznim pelenama i zabrani radnicima da odlaze u toalet, Aleksandar Vučić posetio je "Juru" i vickasto primetio: "To je ta užasna fabrika o kojoj svi pričaju u Srbiji, ja sam ponosan kako ta fabrika izgleda, i nigde nisam video čuvene pelene."

Ni reči o zaštiti onih koji su ga izabrali i zahvaljujući čijoj je volji tu gde jeste, onih iz čijih je bednih džepova poslovanje "Jure" u Srbiji subvencionisano s neverovatnih 25 miliona evra. Ni reči o ljudskim pravima, ili makar smislenog i obzirnog osvrta na ozbiljne optužbe radnika i sindikata. Ni reči o potvrđenoj informaciji da je "Jura" još 2013. godine Inspekciji rada donirala automobile u vrednosti od 30.000 evra i tako obezbedila da Inspekcija ubuduće ćuti na sve skandale. O svemu tome Vučić ni zucnuo nije, baš kao što ni slučaj Violete Petrović nije inspirisao Vulina da kaže nešto iole smisleno i u vezi s realnim životom realnih ljudi.

"JA SE DIČIM": Bivša radnica "Gorenja", koja se premijeru obratila iz mase okupljenih građana prilikom njegove posete pogonu te fabrike u Valjevu 1. decembra, rekla mu je da proveri kakva je zapravo situacija u "Gorenju" i da li plaćaju radnike. Baš poput novinara i novinarki koji se usude da nešto pitaju, dobila je nešto opširniji odgovor: "Odmah ću da pitam, nikakav problem sa tim nemam. Ako imate nekog drugog koji je obezbedio 300 ili 2500 radnih mesta. Ako imate, pokažite mi."

Na njenu konstataciju da tu radnike teraju da rade i po 24 sata dnevno i da je to nezakonito, sledio je komentar sličnog tipa: "Ja se dičim što radim ponekad i 24 sata. Ne znam da li je tako u svetu, ali ja se hvalim. Ne znam za profit, ja ga ne uzimam, ali se trudim da radim što više i time se ponosim."

Boreći se s aplauzima oko sebe, ona je opet replicirala: "Ja ne bih volela da moja deca rade 24 sata."

Premijer joj je, ne trepnuvši, rekao: "Možda vi ne biste voleli, ali ja bih voleo da moja deca rade što više moguće. Samo da rade."

Iako ova za sada nepoznata žena srećom nema karcinom, snimak njene prepirke s Vučićem podjednako je potresan koliko i ispovest Violete Petrović. Jer, u pitanju je ista borba protiv sile koja preti da vas satre, koja je teoretski mnogo jača od vas, a kojoj možete da se suprotstavite samo golim pesnicama i poslednjim atomima snage koji su vam preostali. Više nemate šta da izgubite i to vam je zapravo prednost. Okružena Vučićevim pristalicama, sigurno unapred svesna da to što radi može imati određene posledice, objasnila mu je (jasno kao niko do sada) kako ovde ljudi žive, kako ih tretiraju premijerovi poslovni prijatelji, koliko im je teško.

Naravno, već iz samog dijaloga bilo je jasno da čovek opterećen sopstvenim hipertrofiranim egom to ne može ili neće ni da čuje, ni da shvati. Pokažite mi boljeg investitora, ja sam vredniji od vas, i moju decu vaspitavam da budu vrednija od vaše, ja se dičim onim na šta se vi žalite – bile su glavne poruke čoveka koji upravlja Srbijom i svim što se u njoj dešava, napaćenoj ženi koja nema ništa osim sopstvenog glasa.

Kasnije, na konferenciji za novinare, dobila je i dodatnu grdnju zbog toga što ne razume više ciljeve i ideale: "Prišla mi je jedna žena i rekla ‘ali tamo se mnogo radi, ne može da se izdrži, radi se 24 sata’, pretpostavljam metaforično. Ja sam rekao, pa to je valjda dobro kad se radi. Bio sam srećan kada sam čuo da ste radili 15 ili 20 subota ove godine. To znači da firmi ide dobro, da imate tržište, da možete da zarađujete. Pitao sam plaćate li to, ne znam, i rekli su mi da plaćaju. I dodatno sam zadovoljan zbog toga. Mi sebe po tom pitanju moramo da promenimo. Ne da tražimo razloge, da se ljutimo što treba da radimo više, već da se radujemo tome da radimo više jer ćemo više da napravimo."

Koliko god nevidljivi bili, efekti nastupa Violete Petrović i anonimne valjevske heroine zapravo su više nego dugoročni. Iako su i Vučić i Vulin pokušali da profitiraju na njihovom jadu, teško da ovde još ima onih kojima nije jasno da je ovde dogorelo do noktiju i da ovako neće moći još dugo.
Drama ove dve žene pokazuje da silnici više nemaju ni mere, ni kompasa. Njih dve s druge strane – jedna svojim osmehom, a druga svojim nastupom – pokazale su da i oni zaboravljeni, "prezreni na svetu", opet mogu da progovore i da ustanu, da ima nade.

Da su nam uzeli sve, osim dostojanstva.

A dok je ono živo – nije kraj.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: