Pazi Rade, metak

Poučnom pričom o održivom razvoju i solidnom funkcionisanju drevnog užičkog restorana Plaža juče sam Ocu Vučiću - sve vreme pod snažnim utiskom da po ko zna koji put džaba krečim - insinuirao da bi i za njega i za srpski narod i senat bilo mnogo probitačnije da se okane teorija Maksa Vebera i protestantske etike i da se u životu i radu počne rukovoditi zakonopravilom blaženopočivšeg Rada Kleja, šefa sale u birtiji koja je u istoriji ostala zapamćena pod imenom - Zaliv svinja.

Kad, ne lezi vraže, sabajle jutros pročitah negde (ili možda čuh) da je Oco - bezbeli u trenutku dok mu je sumnja bila velika bar koliko i nada - blagoizvoleo izjaviti sledeće, citiram po sećanju: “Nadam se da ćemo na kraju ovog procesa postati članica EU, ali ako se to i ne desi, bićemo moderna evropska država koja ipak neće pogaziti svoje vrednosti”… I pročaja.

Pročitavši citirano, momentalno sam ukačio da će Vučić - a sa njim i svi mu džumle - proći u dlaku isto kao i autor misli velikih ljudi o sumnji većoj od nade - prevariće ga, bojim se, (raz)istorija, uhvatiće ga na spavanju (i ona Mečka od pre neki doliće koju kantu uja na vatru) pa, će Oco kad se probudi, s bolom u duši ukačiti da nadu da će Srbija - čak i ako ne upe u evrointegracijama - postati moderna evropska država može, kao bi se to reklo užičkim slengom - okačiti o Crven Ban.

Zašto je sad meni sumnja veća od nade? Eh, zašto? Zato što Srbija i sada, bajagi u jeku evrointegracija, mnogo više liči na pretponoćnu kalakurnicu u Zalivu svinja nego na modernu državu - na državu uopšte - a na šta će ličiti ako digne ruke od evropskog puta, o tome ne smem ni da razmišljam, iako mogu pretpostaviti na šta će ličiti - na Zaliv svinja bez Rada Kleja.

A šta bi bilo - pomislih najednom, sav strunjen od sumračnih vizija - da je blaženopočivši Rade Klej blagovremeno iz ishrane izbacio crveno meso, da je manje pušio i pio, da je poživeo do današnjih dana, pobedio na izborima i postao šef sale u drumskoj mehani zvanoj Srbija.

Osim što bi to bilo čudo - Klej bi danas imao otprilike sto pet-šest godina - bilo bi i vrlo društveno korisno jer bi Klej, za početak, ušao u Dom narodne skupštine i “za uvo” do vrata izveo najmanje trećinu poslanika, tu ih snažno šutnuo u dupe i izrekao im mandatnu kaznu, ali obrnutu od onih koje je izricao drevnim užičkim bekrijama - umesto tromesečne zabrane pića, odredio bi im tromesečno prisilno pijenje klekovače od jutra do mraka, čisto da povrati narušenu mikrokosmičku atmosferu, jer ustrojstvo sveta nalaže da se ono što poslanici pričaju priča u teškom beutu. Potom bi Rade Klej krenuo na posao, da sedi “na vladi” i tu bi - na ulazu u vladu - shvatio da se džaba odricao crvenog mesa, duvana i rakije jer bi promptno dobio metak u leđa.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: