Političko dupe atentata

Nakon što su ubijeni "gardisti" po ko zna koji put provučeni kroz toplog zeca srpske nekropolitike i njenih odštampotina, na (čaršijski) red je - takođe po ko zna koji put - došao Zoran Đinđić. Beogradska evropska mahala ritualno je zavapila da se politička pozadina Đinđićevog streljanja konačno "istraži", a "ispred" beogradskog Kitaj-goroda oglasio se sve takozvaniji Ratko Dmitrović, koji je u svojoj redovnoj eniciklici u skomračnim Novostima blagoizvoleo ustvrditi - prepričavam po sećanju - da je istraga "političke pozadine" zapravo luk i voda, puko skretanje pažnje sa "suštine" stvari i da u prestonoj varoši "živi najmanje deset ljudi koji "znaju sve o ubistvu Zorana Đinđića".

E sad, da je moja malenkost, recimo, MUP Republike Srbije, Dmitrovića bih promptno pozvao na informativni razgovor - u svojstvu građanina, dakako - i zatražio da pred licem pravde "imentuje" bar jednog od deset ubistvenih sveznalica, a za proveru verodostojnosti Ratkovih konfabulacija ne bih koristio sve popularniji detektor laži, nego mnogo nepopularniji - tehnološki zastareliji, ali zato efikasniji detektor istine - turanje muda u procijep, koje je Dmitrović debelo zaslužio, ne toliko zbog saznanja o gorepomenutoj desetorci (mnogo ih je više koji "znaju sve") koliko zbog beskonačnog ponavljanja potuljene dubare da je Đinđić ubijen zato što je "otvorio" pitanje Kosova.

A zašto onda - takođe bih, čisto informativno, upitao Dmitrovića - nisu ubijeni (daleko bilo, naravno) dilberi koji ništa drugo nisu radili osim što su "otvarali" pitanje Kosova, a nad kojima lebdi sve bleđa senka sumnje da su bili kreatori famozne "političke pozadine".

Kad smo već kod "pozadine", cenjenom bih publikumu skrenuo pažnju da se u pristojnija vremena ta reč koristila i kao eufemizam za guzicu, tako da sam - u svetlosti tog saznanja - sklon da se sa Dmitrovićem složim da "pozadina" ubistva Zorana Đinđića nije bila politička - iako su tvorci "pozadine" listom bili (i ostali) političari - nego, neeufemistički rečeno - guzična, što će reći da Đinđić nije streljan zbog nekakvih "ideala", a još manje zbog Kosova, nego zato što je moćna konfederacija ovdašnjih nacinal-parazita, bajagi nedremanih čuvara Kosova, instinktivno osetila da će posao koji je Đinđić započeo - i koji bi najverovatnije dovršio - biti konačni kraj nekažnjenom lopovluku, jeftinim populističkim marifetlucima, nezasluženim privilegijama i lebu bez motike. Nisu tvorci - po Dmitroviću nevažne - "političke pozadine" branili ni Kosovo ni Srbiju, nego su branili (i odbranili) nedodirljivost svojih guzica, jer da su branili Srbiju (i Kosovo) Srbija ne bi bila ovakva kakva jeste, a Kosovo bi ostalo unutar njenih granica.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: