Predizborne kampanje i postizborne traume

Ako može u Matriksu agent Smit da se klonira u hiljade svojih kopija, zašto se u Srbiji hiljade funkcija ne bi klonirale u jednog čoveka, koji bi u isto vreme bio i predsednik i premijer - premidsednik

Bliži se Nova godina, a više nego izvesno je da će nam Deda Mraz doneti jedan veliki poklon. 

„Srećni novi vanredni izboriiii“, viknuće on, dok će mu građani, poklonoprimaoci, odgovoriti: „Ne smaraj, kakav je to poklon koji u sebi ne sadrži nikakvo iznenađenje? Daj nešto drugo, izbore dobijamo skoro svake godine“. 

I u pravu će biti većina građana Srbije, i to ona koja nije učlanjena u vladajuću stranku. Ako zanemarimo to što je izraz „većina građana Srbije koja nije učlanjena u vladajuću stranku“ najverovatnije oksimoron, jer, pitanje je da li se uopšte radi o većini građana, možemo se samo čuditi što Srbija nije promenila naziv u Izborija. Nekada davno u robovlasničkom uređenju, robovi nisu imali nikakav izbor, a danas imamo toliko izbora da smo postali robovi izbora.

I dok novi vanredni izbori ponovo postaju stara, redovna tema, čudno je kako razni analitičari nisu primetili jedan fenomen, vezan upravo za izbore. Pričaju nam samo o predizbornoj kampanji i predizbornoj tišini, dok niko ne pominje postizbornu kampanju i postizbornu tišinu. U njoj građani najčešće ćute, šokirani rezultatima izbora, što mu dođe nešto kao postizborna trauma. Trenutak kada se narod, nakon nekoliko meseci, konačno pomiri sa rezultatima izbora („kako je moguće da su ovi pobedili kada ne znam nijednu osobu koja je glasala za njih“?), jeste trenutak kada prestaje postizborna kampanja prethodnih izbora, a počinje predizborna kampanja novih izbora, a taj trenutak je upravo sada. Jer, dobro je poznato da jedan od osnovnih zakona fizike koji kaže „materija se ne može uništiti, ona samo menja oblik“, u Srbiji glasi „vanredni izbori se ne mogu uništiti, oni samo menjaju oblik i datum“.

Kako bi se izbegla neprijatna situacija da Srbija na proleće dobije predsednika koji zvoca i premijera koji mora da trpi to zvocanje, najbolje bi bilo spojiti te dve funkcije u jednu. Neka se ta nova titula zove premidsednik. Ali, zašto tu stati, zašto ne napraviti jednu funkciju koja će objediniti premijera, predsednika i svih 250 poslanika? 

Može se zvati poslapremidsednik. No, zašto i tu stati? Zašto na sve prethodne funkcije ne dodati i sudiju koji deli vrhovnu pravdu, pošto je Tužilaštvo u Srbiji na plaćenom odsustvu do daljeg. Ta titula bi mogla da se zove poslapremisudsednik ili poslapremitužiladsednik. Kako obe reči rogobatno zvuče, valja smisliti neki kraći sinonim. Recimo car. Ako može u Matriksu agent Smit da se klonira u hiljade svojih kopija, zašto se u Srbiji hiljade funkcija ne bi klonirale u jednog čoveka?

I dok traje kreiranje moćnog premidsednika, skraćeno cara, opozicija tera po svome. Lideri opozicionih stranaka pričaju kako su za zajedničkog kandidata, a preporučuju same sebe za tog kandidata. Moguće da pod zajedničkom kandidaturom podrazumevaju da svi zajedno izađu na izbore kao pojedinačni kandidati.

Na kraju krajeva, šta će nam izbori? Dovoljno je uvesti pravilo da ko triput zaredom osvoji premijersko mesto, automatski postaje doživotni vladar Srbije. A još bolje i ekonomičnije bi bilo da vlada ukine izbore i uvede samo neki protokolarni izbor, recimo izbor za boje odela i kravate na inauguraciji Aleksandra Vučića kao doživotnog vladara Srbije.

Kada se sve to dogodi, ostaje još samo da se usliši njegova poslednja velika želja. Da mu se da narod koji ne zvoca.
P.S. Nijedan Deda Mraz iz ovog teksta nije počinio samoubistvo. Samo je upao u depresiju i na Biro rada.


Zoran Kesić i ekipa Njuz.net-ahttp://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=106294

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: