Prenos zabrinutosti

Pročitah vest - ili je videh i čuh na ringli dok sam kuvao kafu - da je Oco Vučić blagoizvoleo primiti "predstavnike parlamentarnih stranaka i kulturnih ustanova Srba iz Crne Gore".

Tom zgodom su mu predstavnici preneli "zabrinutost za položaj srpske zajednice" u bivšem drugom oku koje se samoiskopalo iz zajedničke glave, na šta je premijer replicirao starostavnom mantrom "da će Srbija uvek da bude uz srpski narod, za očuvanje njegovog nacionalnog identiteta i van granica Srbije i da će - u skladu sa svojim skromnim mogućnostima - da pomogne srpske ustanove kulture u Crnoj Gori".

Daleko sam od primisli da Srbija ne bi trebalo da - koliko može i kad može - pripomogne ustanove u CG ili bilo gde drugde, ali držim da bi - imajući na umu pomenute "skromne mogućnosti" - bolje učinila da najpre potpomogne ustanove kulture u Srbiji koje se - hajde da se ja poslužim nacionalnom retorikom - nalaze na ivici biološkog opstanka. Jer znate šta, izdašno pomagati kulturne ustanove u dijaspori dok je u prestonici matice zakatančen Narodni muzej - da ne pominjem kulturne ustanove od tobože manjeg značaja - ne čini mi se populističkim nego idiotskim.

Ali i tradicionalnim zato što su srpskim političkim elitama (svih vremena i svih boja) Srbi u Srbiji oduvek bili nekako manje važni od Srba iz rasejanja, jer, ko biva, tu su svoji na svome, svi su im problemi bajagi rešeni, dočim naša braća u dijaspori grcaju pod jarmovima srbomrzačkih režima.

Nije naročita tajna da je u toj ljubavi prema rasejanoj braći bilo podosta računice. Kakve računice, možda ćete se zapitati. Eh, kakve. Računalo se - ponekad i tačno - da se rasejani Srbi samo privremeno nalaze u dijaspori i da će se, pre ili kasnije, Srbija proširiti i do njih, ali na kraju se pokazalo da je taj račun bio pravljen bez krčmara i da ga je nezadovoljni krčmar predao Rogonji na naplatu. I to sa kamatama.

Da je državotvorna računica bila zdrava - kao što nikada nije - srpskim političkim elitama je moralo doći iz dupeta u glavu da će država Srbija biti u stanju da pomogne prekograničnim Srbima samo ukoliko bude znala gde su joj granice i ukoliko sama bude uređena i bogata i ukoliko njene poslove budu vodile osobe nesklone ubiranju jeftinih predizbornih poena, kao što, recimo, beše onomađašnja izgradnja velelepne srpske škole na Palama, što bi bio postupak vredan hvale da istovremeno u Srbiji nije bilo podosta škola čijim je đacima WC bila obližnja strnjika. Tako postupajući, država Srbija se mic po mic dovela u situaciju da će skorih dana kao pomoć dijaspori slati po džak brašna i bocu zejtina. A i to će morati da odvoji od usta.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: