Saša Janković, ili kocka je bačena

U zemlji veštački izazvanih vanrednih izbora, oni redovni kao da su postali simpatični anahronizam, čudom preživeli zaostatak iz boljih vremena. Predsednički izbori na proleće biće baš takvi, redovni, što doduše ne znači da im vlasnik jedinog važećeg kalendara u Srbiji neće priheftati štošta čemu nije vreme, ali se njemu tako hoće, što automatski suspenduje sve druge parametre.

Ako vam se ova tvrdnja učini preteranom, setite se samo da nisam ni napisao ime tog ekskluzivnog vlasnika vremena i prostora, a da ste ipak svi pomislili na istog. Takvi indikatori ne greše.

I ne, naravno, taj se ne zove Tomislav Nikolić, mada je od njega sve počelo. Sada je napokon gotovo sasvim jasno da će Nikolić od birača tražiti još jedan mandat, a da će Aleksandar Vučić morati da nađe načina da Nikolića spreči da njegov eventualni nezadovoljavajući rezultat bude početak kraja za obojicu.

I na drugoj strani kao da se „razdanjuje“: bar jedna od nekoliko do sada samo „čaršijskih“ kandidatura postaje ozbiljna i zvanična, ona Saše Jankovića, sadašnjeg Ombudsmana, čoveka koji je javnu prepoznatljivost stekao štiteći građane od loših i protivzakonitih poteza države, što mu je posao, ali na kraju i štiteći sopstveni integritet od napada i najgrubljih kleveta izvršne vlasti i njenih trabanata, što mu možda, strogo gledano, nije posao, ali mu negde drugde i u nekim drugim okolnostima ne bi bilo ni potrebno, a ovde je postalo neophodno, kao mera preživljavanja.

Janković je, dakle, otklonio nedoumice i potvrdio kandidaturu. Drugi nezvanični kandidat opozicije Vuk Jeremić valjda još „razgovara s umnim ljudima“, pa se ne zna šta je odlučio. Od stepena stvarne umnosti „umnih ljudi“ i njihovog sagovornika zavisiće možda i šanse Srbije da ako ne ukine onda bar ublaži svojevrsni „talački“ položaj u koji se sama dovela, i da započne novu političku emancipaciju.

Mladi Jeremić, da budemo načisto, nikada neki tome sličan posao nije radio, niti je pokazao makar malo afiniteta prema tome, dok je Janković upravo na tome stekao sav simbolički kapital s kojim ulazi u krajnje neravnopravnu izbornu trku. U kojoj su mu šanse da sagori pre nego što bilo šta ozbiljnije napravi vrlo solidne, pa je bilo lakše odustati, a časnije prihvatiti se ovog izazova.

Ima li, međutim, Janković i drugačijih, svetlijih šansi? Ima, ali pre nego što se i uhvati u koštac s glavnim protivnicima, Janković će morati da spreči „prijateljsku vatru“, pošto mnogima u opoziciji njegov ulazak u političku arenu baš i ne odgovara, šta god govorili kad su mikrofoni uključeni.

Na drugoj strani, Janković bi mogao biti onaj koji, radeći za sebe i za javni interes, radi i za grogiranu i dezorijentisanu opoziciju, a ova bi morala biti baš karikaturalno nesposobna i sujetna pa da propusti takvu priliku.

Drugim rečima, elementaran politički razum nalaže ozbiljnu podršku Jankoviću iz svih pravaca „demokratske i proevropske“ političke i javne scene, stranačke i vanstranačke. Vremena nema mnogo, resursa svih vrsta još i manje, ali primeri nekih drugih zemalja pokazuju da ovakvi „bočni“ kandidati, odgovarajuće podržani, ponekad suštinski menjaju pravila igre, i to baš tamo gde se činilo da se zadugo ništa promeniti neće.

To možda najbolje osećaju sam Vučić i njegov najverovatniji „branilac titule“ Nikolić. A što baš iz tih pravaca dolaze brižljivo nehajno intonirane ocene o Jankoviću kao bezopasnom marginalcu s kojim će oni lako na kraj - deo je igre, svojevrsne političke bajalice.

Hoće li im ona uspeti, opet zavisi od građana. Dobra i kredibilna ponuda (u smislu „minulog rada“ kandidata) je na stolu, pa niko više neće moći uverljivo da se vadi da, eto, ne zna šta bi sa svojim glasom.

Ako se na stvari gleda iz ovog ugla, i nije baš da se ništa novo nije dogodilo ovih dana. Efekat predsedničkih izbora na ukupan profil političke scene i na odnos snaga nije ništa nepoznato, i to ne smo u Srbiji.

Drugim rečima, koliko god je na jednoj strani ovladao tehnikom vladanja preko stalnih vanrednih izbora koji stvaraju iluziju kako on gotovo da nije još ni došao na vlast, pa može uvek iznova da obećava bez obaveze da bilo šta ispunjava, toliko Aleksandar Vučić nema pouzdan odgovor na izazov predsedničkih izbora, osim da se sam kandiduje, što mu je nezgodno i neudobno iz mnogih razloga.

Bilo bi očekivano da u tome potraže šansu oni koji bi da mu vide leđa, a ta im se šansa trenutno najjasnije ukazuje u obličju Saše Jankovića, ne nužno kao pobednika izbora, ali svakako kao nekoga ko bi mogao, ako bude pametnog rada, da značajno promeni odnose snaga.

Vučić kontroliše „svoje“ i šaroliku koalicionu menažeriju, sa političkim stvoriteljem Šešeljem je u bizarnom strateškom partnerstvu u kojem se odlično razumeju i tamo gde se zgodno razilaze (i tako zajednički zahvataju širi prostor), a ni s većinom formalne opozicije nema problema jer dokazano zna kako da ih „hendluje“.

Za igrače poput Jankovića, ipak, još nije pronašao rešenje, otuda i odavno vidljiva nervoza kad se ima posla s njima. Ko bi da mu se poveruje dok tvrdi da se bori za drugačiju Srbiju od ove koja je gotovo sva stala u poslove i projekcije, pa i fantazije jednog čoveka, taj će gledati da tu nervozu poveća, a ne da je leči političkim sedativima.

Sve u svemu, Janković bi mogao biti prokockani adut, ali isto tako i uspešno otključana šifra jedne dalekosežne promene. April je i blizu i daleko, to jest, nije predaleko ako se na vreme krene i ako se zna kuda se i zašto se uopšte ide.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: