Sudska koreografija

Kad me je ono vaktile moj bivši karadušmanin, Đorđe Vukadinović, utužio Višnjem sudu u Timočkoj, suđenje se beše oteglo na tri kafkijanske godine, a Đole i ja smo na ročišta dolazili ko sirci tužni bez iđe ikoga, samo u pratnji advokata, a klete novinčine - zbog kojih je ceo pičvajz i ispao - nisu davale ni pet para za Đoletove duševne bolove, kao ni za bolove mog Crvenog Bana zbog th bolova. Epilog znate - rezultat je na kraju bio 1:1 i mnogo straćenog vremena.

Dibidus je drugačije - što će reći efikasnije - bilo suđenje Miši Ćulibrku i Sandri Petrušić po tužbi unutrašnjeg popečitelja Stefanovića. Nije se štamparska boja bila čestito ni osušila na inkriminisanom Petrušićkinom tekstu - posvećenom neugodnom kamenu u Vučićevoj cipeli, aferi Savamala - a popečitelj je seo, presavio tabak i kadiluku se požalio na duševne boli. Kadiluk je promptno zakazao ročište, što je, inače, postupak vredan hvale, uprkos tome što paranoičan kakav sam podozrevam da je kadilučkoj brzini znatno doprinela državotvornost tužitelja.

Esenesovska sklonost javnim priredbama, performansima, i inscenacijama već je poslovična, a scenske postavke variraju od prilike do prilike, pa tako - kad je u pitanju nešto svečano i radno - iza leđa glavnih glumaca vidimo vesele momke i devojke u narodnim nošnjama, a kad se situacija usložnji (ili kad zagusti), naprednjački režiseri iza popečiteljevih leđa postroje vod žandarmerije.

Moglo se predvideti da ni pomenuto suđenje neće biti izuzetak od pravila, kao što i nije bio, jer je SNS-ov agitprop pred Kadilukom spontano okupio grupu građana čvrsto rešenih da po svaku cenu "podrže" ucveljenog ministra. Okupila se pred Višnjim sudom i nešto manje brojna grupa građana zdravo nezadovoljnih popečiteljevim savamalskim (ne)činjenjem, tako da se behu stekli svi uslovi za omanji građanski rat, koji je blagovremenom intervencijom policije sprečen u fazi ekspres lonca.

U grupi - nazovimo je - podrške primećeno je i tendenciozno prisustvo gradonačelnika Siniše Malog i menadžera mu Gorana Vesića, koje su pomenuta gospoda objasnila (opet) "podrškom" svom drugu, a u kome su zakerala - među njima i moja malenkost - videli suptilni pritisak na sud. 

Ne sporeći nikome pravo da se okuplja gde hoće i da "podržava" koga hoće, moram primetiti da suđenje po privatnoj tužbi nije ni fudbalski meč ni izborna utakmica i da tu nikakvom navijanju i nikakvoj podršci - iako nisu nezakoniti - nije mesto, zato što se time od sudskog postupka (i države) koji treba da budu ozbiljna stvar, pravi seoski cirkus. Koji, srećom, neće dugo trajati jer je nadležni kadija obznanio da će presudu doneti u roku od samo mesec dana. Sve se nešto pitam u čiju li će korist kadija presuditi, a Đoletu Vukadinoviću poručujem da me sledeći put utuži tek kada postane premijer. Da ne dangubimo.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: