Ustaša u gradskoj kafani

Danas započinjemo mini-serijal o kafanskom životu starog Užica. I to drugim nastavkom, jer sam prvi - pod nazivom Klej u Zalivu svinju - greškom izbrisao, a pošto negde žurim, nemam vremena da ga ponovo pišem.

Idemo na stvar. Jedan od retkih užičkih ugostiteljskih objekata koji je radio pod svojim pravim imenom (i nikada nije dobio nadimak) bila je takozvana Gradska kafana, smeštena u ćošku na Trgu partizana, u neposrednoj (i neugodnoj) blizini stanice milicije, Udbe, Službe društvenog knjigovodstva i prodavnice zagrebačkog Ghetaldusa, na kojoj je - ovo na znanje i ravnanje Politikinim jezikoslovcima - bila zapandrčena jedna JEDINA latinična firma u celom gradu, koju je moja malenkost sve do srednje škole čitala po Vukovom jezikopravilu - dakle "ghetaldus" sa "H".

Šef sale Gradske kafane - šta šef, diktator - beše imenjak Rada Kleja - koji je odložen za sutra - takođe Rade, od milja zvani - Ustaša. Možda će stariji čteci pomisliti da je - imajući u vidu vreme krajnje nenaklono makar i pomenu domaćih izdajnika - nadimak "ustaša" bio izgovaran u potaji, a da je Radu bilo neprijatno što ga tako zovu, ali tome uopšte nije bilo tako. Naprotiv. Rade nije imao ama baš ništa protiv nadimka, a kada bi ga pominjali, čak su i zagriženi komunisti, pa čak i sekretari komiteta, Rada zvali - Rade Ustaša.

Rada pominjem ne zbog pitoresknog nadimka, nego zato što sam duboko uveren da se red u državi postiže zavođenjem reda u kafanama, što je posao u kome je blaženopočivši Rade zovomi Ustaša bio nenadmašan.

Vazda odeven u besprekorno crno odelo - uz koje ide i obavezna crna kravata - Rade je danonoćno - ili bar do fajronta - bdio nad gradskokafanskim radom, redom i mirom. Nije, recimo, dozvoljavao "sedenje onako", što će reći da džabolebaroši koji sede, a ništa ne piju, nisu bili dobrodošli, kao što dobrodošli nisu bili ni "čupavci" - dugokosi svati, pa taman da su - kao što nisu - trošili ne znam kakve sume novca.

Galama, dreka, pesma - sve to u Gradskoj kafani takođe nije bilo dozvoljeno, što ne znači da za bukače i galamdžije nije bilo mesta pod užičkim suncem - i te kako ga je bilo u takozvanom Zalivu svinja (o kome ćete čitati sutra) - ali ne u Gradskoj. Jeste Ustašino kafansko zakonopravilo bilo poprilično totalitarno (i sam sam zbog poduže kose bio njime pogođen) ama je bilo dušekorisno jer je stvari - a naročito ljude - postavljalo na njihova prava mesta, što će reći - građane u građanske (gradske), a džibere u džiberske kafane. Jer pazite, pripustiš džibera u finu kafanu, džiberu odmah porastu apetiti, pa iz kafane pravo u Narodnu skupštinu. Nastavak sledi.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: