Otpornici

Verovatno ste protekle nedelje pratili nastavke tabloidne sage o Slobodanu Vuksanoviću, koja je u žanrovskom smislu rođena sestra ovde često citiranih seljačkih gotskih saga. Poput one o mrtvoj devojci koja u gluvo doba noći stopira na Ibarskoj magistrali da bi na vrhuncu saspensa lakoverne vozače zamolila da je otprate do groba ili pak sage koja se krajem šezdesetih godina munjevito raširila po Srbiji da je popularni TV voditelj, Mića Orlović, dobio - crnče.

Šta, dakle, kaže saga o Vuksanoviću? Čuda i pokore! Prop'o, kaže, čovek, ide po Beogradu, izgladneo, neobrijan u prljavoj trenerci i papučama "na bosu nogu", spava po parkovima, rečju - beskućnik, što se vrlo brzo pokazalo - a što sam ja otpočetka znao - kao najobičnija dubara. Sa Vuksanovićem je - sam je Vuskanović blagoizjavio - sve u najboljem redu: ima stan, ima posao - predaje neka muda umesto bubrega na nekom fakultetu - i tu bi priči bio kraj da u jednom od nastavaka nisam naišao na podatak da je profesor Vuksa vaktile bio član Otpora, a zašto je to bitno za našu priču, objasniću u nastavku.

Redovni čitaoci Famoznog upoznati su sa činjenicom da je moja neznatnost bila zdravo skeptična prema Otporu i otporašima još dok su bili na vrhuncu slave, ali hajde da obnovimo gradivo. Šta sam zamerao Otporu i otporašima? Pre svega - tako sam govorio (to jest džaba krečio) mojim uticajnim drugovima iz DOS-a - otpor nije nikakva politika, nego pojam iz elektrotehnike, a potom sam drugovima (džaba) skretao pažnju da dilberi koji u svojoj dvadesetoj godini nose crna odela i kravate ne mogu biti ništa drugo nego lovci u mutnom i poklonici lakog keša.

Moji drugovi, neki sada nažalost pokojni, nisu mi davali za pravo, naprotiv, žestoko su me napušili, a otporaše samo što nisu ljubili u dupeta, ali mi je za pravo dala takozvana istorijska distanca, a naročito mi je dala za pravo kad sam onomad negde pročitao da je i otpravnik ilustrovanog voza, Marko Đurić, svojevremeno bio otporaš.

Pisac je hteo da kaže da je politika Otpora od početka bila linija manjeg otpora, najobičnije prodavanje muda umesto bubrega, dimna zavesa za pravljenje lukrativnih karijera, upravo kao saga o lažnoj Vuksanovićevoj propasti i beskućništvu koja je - viđi vraga su sedam binjišah - završila hepiendom, kao u onoj filmskoj bajci o beskućniku koji prekonoć postaje CEO multinacionalne kompanije, s tim da Vuksa neće baš postati CEO, ali će - izveštava moja omiljena žutara. Blic - postati savetnik ministra prosvete, Šarčevića. Avaj, prekardaših sa karakterima. Preostaje mi samo da dreknem - kondukter, kesu - pa ako je još neka kesa preostala, dobro jeste, a ako nije - tu je jaruga, a u jaruzi svi mi, džumle štono se kaže.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: