Post-stvarnost

Rešio sam pod starost da se u novoj 2017. godini globalno proslavim, pa sam u tu svrhu u dokolici prazničnih dana sklepao termin post-stvarnost koji sam - u nadi da će poput sve popularnije sintagme Post-Truth ući i u Oksfordski rečnik - preveo na engleski kao Post-Reality.

Klepajući gorepomenuti termin nisam mislio na svet posle rijaliti šoua, a još manje sam hteo da insinuiram da od prvog januara ove godine više ništa neće biti stvarno - ili da će biti manje stvarno nego ranije - naprotiv, problem sa dobom post-stvarnosti je u tome što se u takozvanu stvarnost ušunjalo - i nastavlja da ušunjava - isuviše ljudi, stvari i pojava kojima u bolja vremena u stvarnosti nije bilo mesto.

Nisu to bila ni tako davna vremena. Pre, da kažemo, nekih tridesetak godina pristup u stvarnost bio je apsolutno zabranjen dilberima koji s predumišljajem sednu u kamion i pobiju na desetine ljudi ili pak njihovoj braći po zlu koji - u znak protesta protiv “neverničkog” praznika - upadnu u noćni klub i rafalima pokose takođe desetine osoba, ne obazirući se na rasnu, polnu, versku i nacionalnu pripadnost svojih nedužnih žrtava.

Razložno podozrevam da je po belosvetskim mutlacima i budžacima oduvek bilo takvih, ubilački nastrojenih tipova, ali izgleda da je ranije postojalo neko višnje regulatorno telo koje ih je sprečavalo da svoje paklene naume sprovode u delo. Ne bih sad zalazio u metafizička smatranja o prirodi tog “regulatornog tela”, radije ću se poslužiti ekonomskom terminologijom i reći da je tome bilo tako zato što naprosto nije bilo potražnje za terorizmom i masovnim zločinima, a još je manje bilo cenjenog publikuma koji je nasedao na patku da teroristički zločini nisu počinjeni u ime zločina - upravo onako kako se prava umetnost stvara radi umetnosti - nego u ime naroda, Boga, obespravljenosti, potlačenosti… dopišite šta vam je volja, spisak je podugačak, a ja poslovično oskudevam u karakterima.

Uješću se za jezik, ali ću ipak reći da su sve učestalije crne vesti o pokoljima - koje po pravilu prerastaju u celodnevne programe, pa i u serijale - iako, fakat, izazivaju određenu osupnutost i zgroženost - prvenstveno masovna zabava miliona i istovremeno dobra prilika za povećanje tiraža i “gledanosti”- sledstveno i lakog keša - što me sve skupa navede na sumorno poređenja naše post-stvarnosne epohe sa Rimom iz doba dekadencije, u kome je sirotinja raja takođe utucavala vreme posmatrajući pokolje gladijatora u cirkuskim arenama, a to me, opet, navede na još sumornije predviđanje da možda nije tako daleko dan u koji će se terorizam postati profesija - doduše pomalo rizična, ali ipak profesija - i u koji će krvoločne novinčine i televizije - samo li opadne gledanost - početi da od profesionalaca naručuju masakre.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: