Srpska utopija 2

Postoji jedna vrlo nepopularna škola evropskog mišljenja, čiji je najpoznatiji predstavnik Žozef de Mestr koja naučava da na ovom svetu ne postoji nikakva nepravda i da je sve što zadesi - bilo nekog pojedinca, bilo neki narod - apsolutno zasluženo i ne samo da je zasluženo, nego je posledica slobodnog izbora.

Namćoru kakav je bio, De Mestru ni to nije bilo dovoljno, pa je ionako nepopularnom učenju dodao još nepopularnije objašnjenje da su zla koja pogađaju pojedince i narode u stvari prava blagodat jer bi - da nisu udarani i urazumljivani raznoraznim neprijatnostima - pojedinci i narodi prošli mnogo gore nego što inače prolaze.

Već ste, pretpostavljam, dokonali da napred rečeno stoji u direktnoj vezi sa jučerašnjom kolumnom posvećenom fenomenu radosnog srpskog srljanja iz katastrofe u katastrofu. U svetlu De Mestrovog učenja moglo bi se reći da je katastrofalnost srpskih politika (ako ovde “politika” nije prejaka reč) pravedna kazna za duhovnu (i telesnu) lenjost, koja je i inače zla kob slovenske rase.

O kakvoj to lenjosti govorim? Evo kakvoj! Površni istraživači zaumnih i pogubnih srpskih politika pogrešno smatraju da se uzrok vekovne popularnosti srpskih tirjana krije u neprosvećenosti i zatucanosti širokih narodnih masa, što je, po meni, besmislica jer su “široke narodne mase” svuda u svetu neprosvećene i zatucane, s tim da se u uređenijem delu sveta političke elite ne uvlače u masino dupe bulažnjenjima o izloženosti nekakvoj nepravdi, nego te mase - malo pendrekom, malo lepom rečju - poučavaju da se protiv siromaštva bore radom a ne promenama političkih sistema i revolucijama, da se protiv nepravdi bore pravednošću, a da - kad ih neka “nepravda” ipak sustigne - stave prst na čelo i porazmisle gde su pogrešili.

Sada nam preostaje da istražimo zašto se srpske mase - iako se svaki put na sopstvenoj koži uvere da su napravile pogrešan izbor - uvek iznova odlučuju da ponove grešku. Odgovor na to pitanje je jednostavniji nego što se na prvi pogled može učiniti - zato što im je tako najlakše. Rasulo, siromaštvo i sveopšta drljavost - neizbežne posledice zaumnih politika - odlično se podnose kada se krivica za njih svali na pleća neke od “nepravdi”, a kada se tome pridoda nada da će se odnekud pojaviti neočekivana sila koja će rešiti stvar - i to odjednom, kolektivno - potreba da se podigne dupe i da se svaka sudbina ponaosob uzme u sopstvene ruke, otpada kao nesrpska, nesaborna i nacionalno nejedinstvena. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: