Trampova mrlja

Donald Tramp, koji je pre neki dan i zvanično stupio na dužnost, mojoj malenkosti - doduše za sada, dok je u fazi ekspres lonca - ponajviše liči na Roršahovu mrlju u kojoj svaka baba vidi ono što bi joj bilo milo da usni ili ono čega se na javi pribojava. 

Evo, recimo, kako je Trampov trijumf uplašio komentatora zagrebačkog "Jutarnjeg lista" Inoslava Baškera:

"SAD-u se dogodio narod" - piše Bešker i dodaje: "A znamo što je događanje naroda učinilo Srbiji". I vaistinu, čovek bi na prvi pogled mogao pomisliti da postoje frapantne sličnosti između Miloševićeve Srbije i Trampove Amerike, ali već na drugi, trezveniji pogled, jasno je kao dan da u toj stvari Amerika ne "kopira" Miloševićevu Srbiju, nego da je Milošević (i ne samo on)- iako mu to ni u snu nije bila namera - neuspešno "kopirao" Ameriku.

U Americi se, naime, još od njenog osnivanja narod neprestano "događa" a populizam najkičerskije vrste naprosto buja i Beškerovi (i ne samo njegovi) strahovi bili bi utemeljeni da u politički sistem Sjedinjenih Država takozvani "očevi osnivači" nisu ugradili duplo dno, sistem unutar sistema, koji je od Amerike - uprkos svim njenim protivurečnostima i nesavršenostima - napravio najmoćniju državu sveta.

Koga interesuju sitna crevca tog sistema, neka ode u Narodnu biblioteku i nek se lati starostavnih knjiga, nama preostaje taman toliko vremena (i karaktera) da opišemo kako to izgleda u praksisu. A evo kako. "Očevi osnivači" - iako nisu čitali vladiku Rada - dobro su znali da je pučina stoka jedna grdna i da se njome najefikasnije upravlja opsenama i manipulacijom, ali su isto tako dobro znali - jer su izgleda čitali Taljerana - da apsolutna vlast apsolutno kvari, pa su sledstveno vlast američkih moćnika ograničili raznim ustavnim i pravnim "cakama" koje se, doduše, neko vreme mogu zaobilaziti i izvrdavati, ali koje uvek ostavljaju otvorenom mogućnost da "narod" smrsi konce političkom dilberu koji baš prekardaši.

Tramp možda izgleda kao kosmodisk, ali čisto sumnjam da tako deluje i ne verujem da bi mu - uprkos što povremeno izgleda drugačije - mogla pasti na pamet sumanuta ideja da se uzdigne iznad sistema i da pokuša prigrabiti apsolutnu vlast za sebe, što je u slučaju evropskih populizama - uključujući srpski - redovna pojava. Da je tome tako, možete se uveriti ukoliko se prisetite onomađašnjeg Kišjuhasovog teksta u kome je Aleksej na nizu primera pokazao da osebujni tipovi poput Trampa - bilo je i osebujnijih - nisu nikakav presedan na spisku američkih predsednika, što će, opet, reći da ljudi - bez obzira koliko nesposobni ili loši bili - nisu u stanju da upropaste dobar sistem. A američki je takav. Bar dok se drugačije ne naredi.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: