Virus male snage

Virus koji hara po Srbiji konačno je sobalio i mene. I to na Badnji dan, i to takoreći s leđa. Sve do oko pet po podne bio sam ko zapeta puška, a onda me - "ničim izazvana" (omaž Politikinim jezikoslovcima) iznenada obuze mala snaga, neka zima, neka drhtavica koju čajevi i umotavanje u ćebad nisu mogli ublažiti. Potom su jedan po jedan usledili i svi ostali simptomi, koje vam neću nabrajati, pune su ih novinčine.

I - šta kažem? Kakav je ovaj bajagi mutirani grip? Isti kao i svi ostali. U mlađim danima takve sam prebolevao "na nogama", a "lečio" ih zabiberenim crnim vinom, što je terapija koju bi Nada Macura bezbeli oglasila pogrešnom i opasnom i možebiti da i jeste opasna, ama lečeći se tako, rizično, ipak sam uspeo da za šezdeset i četiri godine od gripa/virusa obolim samo tri puta.

Budući da zbog virusne prašine u glavi nisam bio u stanju da se koncentrišem na čitanje ozbiljnih štiva, nije mi preostalo ništa drugo nego da gledam televizije i njihove katastrofičke izveštaje o "polarnim hladnoćama", što me je navelo na mračna razmišljanja o "pravovremenom i objektivnom obaveštavanju javnosti", koje, fakat, jeste veliko civilizacijsko dostignuće, ali koje ima i svoje mračne strane, naročito u Srbiji.

Dok bejah mlađi - što će reći dok sam grip lečio zabiberenim crnim vinom - zgražavao sam se nad praksom sovjetskih vlasti da vojne i civilne katastrofe obavijaju medijskim mrakom. Pretpostavljam da su i Kremaljski velikaši ovako kontali - što je bilo bilo je, to se popraviti ne može, zašto šteti pridodavati i paniku.

Nije im ta praksa išla loše sve do havarije u Černobilu, koju su Kremaljski velikaši takođe pokušali da zabašure i zasigurno bi je i zabašurili samo da se posledice havarije nisu osetile daleko izvan granice SSSR-a, a naročito u Srbiji, koja je bila ponajmanje zahvaćena talasom radijacije.

Stariji čteci će se sigurno prisetiti antiradijacione panike, zakasnele inače, jer se za černobiljski pičvajz saznalo sa povelikim zakašnjenjem. To, svejedno, nije sprečilo mnoštvo zabrinutih dilbera da u predsoblja postavljaju plastične prostirke i da goste teraju da četkama skidaju radioaktivnu prašinu sa odeće. E sad, kad nema Černobila, dobre su i niske temperature, koje u januaru nisu nikakva novotarija, niti su najniže "ikada", niti su nešto sa čim se ne može živeti, naravno ako se živi koliko-toliko u dosluhu sa prirodom koja nam takozvanim ledenim danima šalje jasnu poruku - sve je privremeno zamrlo, izlazite samo u slučaju preke potrebe, ostanite kod kuće i pijte vruću rakiju dok ne otopli. Tako se nekada radilo i zato je nekada bilo bolje nego danas.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: