Vulindi ima ko da piše

KAKO JE JEDNO LEPO I PAMETNO OTVORENO PISMO DEMAGOŠKOM DUŠEBRIŽNIKU POGODILO U SRŽ PATOLOGIJE POSTJUGOSLOVENSKOG STANJA

Praznici još pomalo traju i nikako da dotraju, praznično raspoloženje uvuklo nam se u kosti kao ova sibirska zima, pa je nekako red da u novu godinu ne krećemo s negativnostima svih vrsta, nego s nekim pozitivnim primerom, da se okuražimo, trebaće nam... I zato sam odlučio da glavni junak današnje kolumne bude Vulin, Aleksandar Vulin. Možda vam to izgleda kao pomalo neobičan izbor, ali sačekajte, sve će se razjasniti.

Ovaj čovek nepoznate profesije i neuhvatljivog životno-društvenog smisla nedavno je, naime, dobio jedno vrlo poučno pisamce, poučno, naime, ne za njega – cenim da je čovek beznadežan slučaj – nego za sve one za koje još ima nade. Autori tog pisma su momci i devojke iz Inicijative mladih za ljudska prava, i to njenog ogranka u Hrvatskoj. Oni su, među ostalim antifašističkim aktivistima, učestvovali u akciji prekrivanja proustaškog natpisa u mestu Jasenovac, nedaleko od istoimenog ustaškog logora, zbog čega su fasovali privođenje od dirljivo legalističke hrvatske (da ne kažem: HDZ-ove) policije, a možda im sledi i sudski progon. Tim je povodom znameniti ovdašnji antifašista Vulin Aleksandar pao u težak ritualni amok i zavapio u svom poznatom "stan’te paše i ustaše" stilu, opleo po "novoj eskalaciji ustaštva u Hrvatskoj" ili tako već nešto, i zatražio da prestane policijski i sudski progon njegove antifašističke braće i sestara. Pošto se oni, eto, bore protiv ustaša, a i on se, kanda, bori protiv ustaša – doduše, s rezervnog položaja, iz Beograda i Novog Sada. Što me podseća na znameniti vic iz sovjetskih vremena kad Amerikanac kaže "Ja mogu da stanem pred Belu kuću i uzviknem ‘Dole predsednik Amerike’ i niko me neće uhapsiti", na šta Rus kaže "Pa šta, i ja mogu da stanem pred Kremlj i viknem ‘Dole predsednik Amerike’ i isto me niko neće uhapsiti"...

Čudna mi čuda, reći ćete vi, nismo li se već nagledali i naslušali sličnog politikantskog prekograničnog prekonosiranja? Jesmo, naravno, a Vulin je tu vazda jedan od najspremnijih entuzijasta. Megjutoa, nije u Vulinu kvaka – nije u Vulinu ništa, ako ćemo pravo, i nikada tu ničega nije ni bilo. Pa otuda i nije istinski problem u tom Vulinu (to je samo simptom) nego u društvu u kojem su vulini ne samo mogući nego i stvarni, štaviše, moćni, uticajni, nekakvi Faktori... U tom je smislu – ne mogu odoleti da vas ne podsetim – kalendar neumoljiv: pogledajte kad je lice Vulin Aleksandar u Srbiji bilo Neko i Nešto (devedesete, pa od 2012. do danas), a pogledajte kad je bilo svedeno na svoje prirodno stanje (oktobar 2000-2012), i sve će vam se ka’sti samo.

Kako god, nadahnjujući primer za prvu ovogodišnju kolumnu nije nesrećnik koji svetom nosi svoju sramotu transferišući je svima nama, nego one i oni koji su mu lepo i pametno otpisali na njegovu zabrinutost za njih, a i za (hrvatski) antifašizam generalno: hvala što brineš, ali nemoj više! Umećemo to i sami, a ti se, braco, pobrini za (anti)fašizam u svom dvorištu, nije da tamo nemaš dovoljno posla... Naravno, znaju oni a znamo i mi koji znamo Vulina još otkad se zavulinio da vulini poput njega ni kod kuće, a kamoli u susedstvu, nisu deo rešenja nego deo problema, ali je ipak bilo jako dobro što su javno odreagovali na tu toksičnu demagogiju, ne dopustivši ni najimplicitnije bilo kakvu mogućnost aproprijacije od nedostojne persone koja u već skoro četvrtvekovnom kontinuitetu vredno širi svakovrsni mrak i organizovanu glupost i zastupa još nedostojnije od sebe – osobe, stranke, ideologije, strukture, službe, političke prakse. Ovo vredi citirati (Peščanik, 31.12.2016.): "Ta principijelna pozicija znači, ma koliko puta Vi upozorili na nepravdu prema nama koji se protiv nacionalizma borimo, da Vi i mi nismo i ne možemo biti partneri, ne možemo biti saveznici i ne možemo biti suborci. Vi ste, g. Vulinu, suprotstavljeni hrvatskom nacionalizmu, ali srpski prodajete svakoga dana obavljanja svoje javne dužnosti. Daleko ste bliži onima koji su ovu ploču postavili i onima koji osnivaju povjerenstva umjesto da ju skinu, nego nama koji se nje sramimo i koji se njoj protivimo". Te reči su srž ne tek jedne konkretne prepiske, nego patologije postjugoslovenskog stanja uopšte, sa svim silnim profesionalnim mutikašama (i korisnim internetskim i glasačkim idiotima pride) koji veselo parazitiraju na veleprodaji muda za bubrege.

I daleko je, kad smo već kod bliskosti, Vulin kao Vulin te vulin kao metafora, bliži jednoj Kolindi Grabar Kitarović, koja nekako baš tih dana izjavljuje kako u Hrvatskoj "nema nikakvog neoustaštva", nego onima u Hrvatskoj koji se protiv neoustaštva bore kao slobodni građani, jer ih je sramota i jer ne žele da pristanu na ono na šta slobodan čovek ne može i ne sme da pristane kao na nešto "normalno". Kako sad, ali Vulin tvrdi baš suprotno od Kolinde GK – da od ustaštva sve vrvi? Pa da: baš to ih povezuje. Ona kojoj je briga o ustaševanju u opisu posla (eh, kad ne bi bila ona koja jeste) negira ga, onaj koji bi morao da ima preča posla kod kuće – eh, kad ne bi bio onaj koji jeste – potencira ga i demagoški jaše na njemu, šireći krugove mržnje i netrpeljivosti. Nesvesno? Ma, hajte molim vas. Niko nije nesvestan četvrt veka u kontinuitetu. Kako god, to su dva lica bazično istog ponašanja, istog besramnog cinizma, istog beščašća. Kolinda i Vulinda. E, zato je ovo pisamce važno: možete šta hoćete, za neko vreme, ali vidimo vas i znamo vas kao zlu paru.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: