Broj Jedan u zemlji Srbiji

Da je bilo ko iz Nemanjine kao dete čitao Alana Forda neke stvari se nikada ne bi desile, jer bi se sigurno setio Grunfove izjave: „Bolje ispasti budala nego iz vlaka“. Marko Đurić nije ispao, sam je izašao. A voz je umesto mašinovođe zaustavio premijer

Državni udar ovdje, državni udar tamo! A osim toga, otmice, strijeljanja, sudski procesi! Ništa novo u novinama.

Zvuči poznato, zar ne? Kao da ste na nekom čudnom, ali ipak razumljivom dijalektu sveli utiske nakon čitanja sveže, ili godinu dana bajate štampe, sasvim svejedno. Ali, avaj, koliko god sve ovo zvučalo i poznato i moguće, u pitanju je fikcija – citat iz stripa o Alanu Fordu, koji je davne 1974. izgovorio Broj Jedan. Ali, ako je već tako, u čemu je problem? Zašto su mi uopšte pale na pamet reči vođe TNT, najčudnije tajne družine iz Njujorka, od koje Ministarstvo za istraživanje ruda i gubljenje vremena traži da otkrije ko i zašto sprema državni udar u nepostojećoj zemlji - Pipirlaniji?

U tome, zapravo, jeste suština problema - mi se u Srbiji danas suočavamo sa istim nevoljama sa kojima su pre 43 godine u izmišljenoj državi morali da se bore izmišljeni junaci stripa, čija je prva sveska izašla 1969. Mada, njihove izjave ni danas nisu ništa manje aktuelne. Za aprilske predsedničke izbore u Srbiji jedan od slogana mogao bi, na primer, biti: „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti“! I za eventualne vanredne parlamentarne izbore družina iz cvećare ima spremnu predizbornu poruku: „Mi ništa ne obećavamo i to ispunjavamo – Stranka istine“. Godinu preduzetništva država bi mogla da promoviše uz poruku: „Bolje živjeti 100 godina kao milijunaš, nego sedam dana u bijedi“! Dobar moto za borbu protiv korupcije bi bez sumnje bio: „Nikad se ne predaj, osim kad moraš“.

Za svaku situaciju ekipa Broja Jedan imala je rešenje. Evo, pre nekoliko dana onaj čudni „ruski“ voz, na kojem je bilo ispisano „Kosovo je Srbsko“ – da to razumeju i svi Slovaci pored kojih voz prođe - krenuo je iz Beograda na probnu vožnju do Kosovske Mitrovice, uz jedno zaustavljanje, samo da Marko Đurić na brzaka siđe na prvoj stanici, u Topčideru. Eh, da je bilo ko iz Nemanjine kao dete čitao Alana Forda to se nikada ne bi desilo, jer bi se sigurno setio nezaboravne Grunfove izjave: „Bolje ispasti budala nego iz vlaka“. Marko Đurić nije ispao, sam je izašao, a voz je nastavio, ali samo do Raške. Tu ga je zaustavio, ne mašinovođa ili kondukter, već srpski premijer, kome se zbog toga zahvalila Federika Mogerini, jer je bila krajnje zabrinuta zbog opasnosti da incident zbog jednog voza sa dva vagona - dovede do zaoštravanja odnosa Beograda i Prištine.

I dok su se zbog probnog voza svi u Briselu uzmuvali, na drugom kraju sveta, u Japanu nisu mogli ništa da shvate. Ako je razdaljinu od prve do poslednje stanice voz prevalio za više od osam sati, onda bi Srbija trebalo da bude velika bar kao pola Kine, bio je zaključak većine Japanaca, naviklih da vozovi idu brzinom od 240 kilometara na sat. Oni bi, dakle, za osam sati prešli 1.920 a ne 320 kilometara, koliko ima između Beograda i Raške. No, da su srpski vozovi brzi kao japanski, ko zna da li bi premijer Srbije stigao da ga na vreme zaustavi. Eto kako i od sporih vozova može biti neke koristi. I šta će nam onda brze pruge? Jedno vreme bilo je sasvim drugačije. Između 1961. i 1989, punih 28 godina bivšom Jugoslavijom krstario je „voz bratstva i jedinstva“. Ni od njega, ni od bivše države nije ostalo ništa, a pogotovo bratstvo i jedinstvo. Biće da je baš zbog toga i linija Beograd – Kosovska Mitrovica ukinuta za manje od 20 sati.

Život, ipak, ide dalje. Čim je sprečio veće probleme zbog novog voznog reda Železnica Srbije, Aleksandar Vučić je otputovao u Davos sa željom da ubedi predsednika Kine Si Đinpinga da neka od kineskih kompanija preuzme RTB Bor. U isto vreme tabloidi dojavljuju da se navodno vodi istraga protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i nekoliko njegovih ministara zbog sumnje da su krivi što je gradnja topionice i nove fabrike sumporne kiseline u RTB-a umesto planiranih 100 koštala 550 miliona evra. Zanimljivo, na tom spisku nema Blagoja Spaskovskog, direktora RTB-a. Šta mislite, da li bi Grunf iz Alana Forda opisao Spaskovskog rečima: „Tko izgubi dobitak, taj dobija gubitak“? Hm, nisam siguran gde je dobitak iz dobrih vremena, ali se plašim da ćemo gubitak svi mi morati da platimo. Tu nam ni Magnus i Bunker, autori Alana Forda, ne mogu pomoći.



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: