Centralizacija direktora

Čuvši crnu vest da se na Kosovu opet zakuvalo, namestih se preksinoć pred televizor da pogledam dnevnik “našeg prava da znamo sve” i tom zgodom saznadoh sledeće. Srbi se - pričao je dnevnik - ponovo okupljaju u Severnoj Mitrovici, a premijer je hitno došao (doleteo?) u Rašku na razgovor sa predstavnicima kosovskih Srba, koji je - kao da u Raški (ne “Raškoj”, totovi novindžijski) nema civilnih objekata - upriličen u tamošnjoj kasarni.

Srbi su se - i to sam saznao iz dnevnika - počeli okupljati jer se po Severnoj Mitrovici, a i šire, prosula vest da su policajni organi lažne države nameračili da sruše famozni zid, koji je tokom prethodne runde briselskih pregovora džumhurbaškan Tomo opisao kao mnogo niži od zida oko Tačijeve kuće, a koji je - video sam ga u dnevniku - vaistinu nevisok i više dođe kao neka vrsta psihološke nego fizičke ograde.

Zamešateljstvo se na svu sreću - i, naravno, zahvaljujući mudroj i mirotvornoj politici premijera - ovoga puta završilo “smirivanjem situacije”, što ne znači da će se uvek tako završavati jer i najveći belosvetski pičvajzi započinju sitnim i besmislenim provokacijama tipa - vi nama šaljete voz na kome piše da je Kosovo Srbija, mi vama uvaljujemo dubaru da spremamo invaziju na sever Kosova, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede.

No, dobro! Iako nisam bio ni pijan niti sam tog dana jeo gljive ludare, takoreći “ničim “izazvan” odlučih da dnevnik odgledam do kraja, zahvaljujući čemu sam u jednom trenutku bio pravovremeno i objektivno informisan da će direktore škola (a možda i predškolskih ustanova) ubuduće višnjim ukazom postavljati lično popečitelj narodnog prosveščenija. Centralizacija, bato. Ima da se zna red. Nema labavo. I pročaja.

Mora da se na višnjem zakonodavnom mestu ovako rezonovalo - ako nam je Kosovo zbog popustljivosti prema lokalnoj samoupravi izmaklo kontroli, škole vala neće, makar i po cenu da zli jezici i nenarodni opozicioni ološ stanu zakerati kako će wanna be direktori škola sa članskom kartom vladajuće stranke biti favorizovani. Hajde, međutim, da pretpostavimo da favorizovanja neće biti i da razmotrimo kako će to izgledati u praksisu. Ne znam koliko škola ima u Srbiji - možda ni Srbija to ne zna - ali sigurno su hiljade u pitanju, tako da se razložno pitam hoće li - naravno ukoliko centralizacija direktora “zaživi” - popečitelju prosvete ostati vremena da išta drugo radi osim da postavlja direktore škola. A što se tiče zida u Mitrovici, držim da je za narode i narodnosti Zapadnog Balkana najprobitačnije da ne bude srušen - čak ni na rečima - a ako neko ipak dođe u iskušenje da ga sruši, preporučujem mu da se opsete šta se dogodilo kada je srušen zid u Berlinu. 



Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: