Elitni sultani

U jednom od prethodnih brojeva „Ekspresa” pisao sam o mnogostrukoj pogubnosti „beogradizacije” Srbije, koja srpsku prestonicu pretvara u (spolja blistavu) crnu rupu koja u sebe usisava – ili eufemistički rečeno privlači – nesrazmernu većinu poslova, robe, ljudi i kapitala, pretvarajući tako ostatak Srbije, ako ne baš u pustinju – iako ima i načisto pustih delova – ono u mesta neprivlačna i nepogodna za život.
Upada u oči – iako se to gura pod tepih ili se prećutkuje – da srpske političke elite, koje od nastanka moderne Srbije naovamo neprestano huškaju narod na oslobađanje „srpskih zemalja” – što je narod, po stravičnu cenu izgubljenih života, i učinio – od trenutka kada ih „oslobode”, poklanjaju vrlo malo pažnje „srpskim zemljama” van prestonog Beograda, i to ne samo u ekonomskom nego i u svakom drugom smislu.
Ako je Meternih govorio da Azija počinje na istočnoj kapiji Beča, u Renvegu, mogli bismo uz malo preterivanja reći da Anadolija počinje u Žarkovu. Prestonice nacionalnih država svojevremeno, u doba njihovog nastajanja, zamišljene su kao centralna mesta države s kojih se kultivisanost i prosvećenost, temelji svakog napretka, u koncentričnim krugovima šire po ostalom delu teritorije, ali je u Srbiji i ta dobra zamisao – kao, uostalom, i mnoge druge – postavljena naglavačke tako da prestonica Srbije provinciji ne da ne daje nego od provincije uzima, i to ne samo materijalne nego i duhovne vrednosti.
Jeste Pariz Pariz, jeste Rim Rim, jeste Berlin Berlin, jeste Beč Beč, ali u Francuskoj, osim Pariza, postoje i drugi moćni privredni i kulturni regionalni centri kao što su – nabrajam najvažnije, a ima ih još – Marselj i Bordo, kao što su u Italiji Milano i Firenca, kao što su u Nemačkoj Frankfurt, Minhen (ili čak majušni Bajrojt) i kao što je Austriji Salcburg.
Pored Beograda, u Srbiji postoji još nekoliko velikih gradova, ali su svi relevantni potencijali tih gradova – ukoliko ih ne prisvoji (tačnije, preotme) prestonica – osuđeni na tavorenje i laganu propast.
Uzmimo, recimo, primer Sremskih Karlovaca i Novog Sada koji su, u istorijskim razmerama, takoreći do juče bili centri srpske duhovnosti i kulture, neuporedivo važniji od Beograda, a koji su centralizacijom orijentalnog tipa potpuno provincijalizovani, kao što je provincijalizovan i Kragujevac, koji je u srpskoj istoriji odigrao veoma važnu ulogu, jedva nešto manje bitnu od Beograda.
U više sam navrata pisao da se mi jesmo odavno oslobodili od Osmanlija, ali da se osmanlijskog mentaliteta do današnjeg dana nismo potpuno rešili. Čak mi se čini da smo se tog mentaliteta oslobodili u manjoj meri nego pravni naslednici Otomanske imperije – moderni Turci.
Ključna odlika tog mentaliteta jeste da je u državi bitan samo sultan i sultanov saraj – pri čemu u našem slučaju sultan uopšte ne mora biti monarh, može, štaviše, biti i kolektivan – a da je sve ostalo podređeno hirovima sultanove volje i njegovim apetitima koji – da bi bili zadovoljeni u svojoj nezajažljivosti – zahtevaju neprestano proširivanje imperijalne teritorije, što će reći – povećanjem harača i grabljenjem svega što je na osvojenim teritorijama iole vredno. Liči to pomalo na praksu Beograda, zar ne?
Sultanu je u tom poslu, osim janičara i askerije (a možda i više od njih), pomagala ulema, iliti modernim rečnikom intelektualna elita, koja je u Otomanskom carstvu bila jedinstvena (drugačiju sultan ne bi dozvolio), za razliku od Srbije, u kojoj je intelektualna elita pocepana – Latinka Perović je to odlično primetila – na dominantnu i neželjenu.
Nevolja je u tome što se ta dominantna, poželjna (prividno) intelektualna elita ne obraća intelektu Srba, nego njihovim emocijama, i to uglavnom onim negativnim i onespokojavajućim, koje parališu društvenu energiju, a njena se „prosvetiteljska” misija iscrpljuje u pukom konstatovanju katastrofalnog stanja u kojem se Srbija od nastanka nalazi i prebacivanju krivice za katastrofalnost tog stanja na spoljašnje faktore koji Srbima – iz zavisti ili čistog pokvarenjaštva – tradicionalno rade o glavi.
Ako se možda pitate zašto je takozvana neželjena elita – koja uopšte nije neuticajna, a ni malobrojna – toliko neuspešna u pokušajima da stvari postavi na svoje mesto, dakle sa glave na noge, odgovor je da je zakasnila i da naprosto nema te elite, makar bila sto puta kompetentnija od postojeće, koja je u stanju da poduboko u XXI veku uradi ono što je moralo biti urađeno polovinom XIX. Hajde da na kraju dibidus banalizujemo stvar – ako neko namerava da postane vrhunski teniser, u tom slučaju počinje da trenira u šestoj godini, a ne kada uvidi da se tenis isplati, u dvadeset i šestoj. Može takvom trener biti i Novak Đoković, ali takav zasigurno neće igrati na Vimbldonu.

Podržite održavanje stranice Kolumne klikom na reklamu ispod, unapred smo zahvalni: